Daljine

0

Zaronimo u hladnu noćnu tminu,
brzo zagnjurimo u večnu daljinu.
Odapnimo se oštro kao strela
projurimo bezglavo kao mač Otela.
Budimo laki, ostanimo mirni,
bez reči u putu, bezobzirni.
Požurimo, pojurimo, jer vreme teče.
Odimo ipak kasno u veče.
Noć je mokra pritisla put,
oblaci crni zemlju guraju,
guše u srcu taj zadnji kut
u kome čuvam zavičaj ljut.
I čini se da sve nas je zvalo,
leto je, ne idite, budite još malo.
I čini se sve je ničice palo
na kolenima dugo bez glasa ostalo.
I čini se to sve se na majčinom licu
iz reči se pretočilo u bujicu.
Ostaše očeve ruke da mašu,
pružile ljutog napitka flašu .
Neka, nek imate da vam se nađe
tamo daleko gde se kotve lađe.
Vozimo brže ka svetlima grada
kao suzne oči svetle lampioni,
daljinama nisam oduvek rada
u bežanju smo prvi, šampioni.
Miris šljiva i muzika letnja
asfalt se puši, zvone telefoni,
guši i dalje brzina vetra
koji je to trag što daljinom goni?

MILICA DURLEVIĆ BEOGRAD