Sad mi je kuća čista – a prazna!

1

Ne mogu više, tetka! – žalila mi se Olja preko telefona – Ovo niko živ ne bi mogao da izdrži! Spremaj, čisti, udovoljavaj, malecki kmeče, odrasli zanovetaju, nikad zadovoljni. Pos’o nema, vrtim se tu po kući, svi na mene nalegli, jer šta pa ja radim kod kuće sam! A kuća, o tome da ti i ne pričam! Non stop čistim i non stop je haos!

– Polako, Olja, polako. – probala sam da je umirim.

– Šta polako?! Sudopera mi je uvek puna, a frižider prazan! Svekrva ne prilazi ni deci ni šerpama, jetrva svakodnevno komentariše kako mi „ovo baš i nije slano“ ili kako mi je testo „nešto žilavo“. Pa spremite vas dve ako ne valja!

Moja bratanica Olja je oduvek bila temperamentna. To se, što ono kažu, od deteta znalo da će živeti po svom, onako tvrdoglava i sa željom da večito bude u pravu. Brat je grdio još kao devojčicu da ne srlja prebrzo i sa toliko strasti u sve što joj se na prvo oko dopadne. Al’ to je bila nezaustavljiva sila! Prvo je zapucala da upiše srednju umetničku, kao da joj život od toga zavisi. I uspela bi, samo da su joj dali da polaže prijemni. Moja snaha je rekla il’ medicinska il’ ništa! Htela je da ima sigurno radno mesto. To još onda kad smo svi mislili da je u zdravstvu posao siguran.

Kad je završila srednju rekla je da neće na medicinu ni za živu glavu.

– Ne terajte me, da me ne oterate!

Kad je upisala prava, svima je bilo jasno da od toga nema ništa i da je samo kupila jednu godinu slobodnog života van roditeljske kuće i neprestanog pogleda. Studentski dom u kom je živela bio je maltene u centru Niša, pa je u svako doba mogla da izlazi gde god da joj se prohte.

Tako je, možda već u prvom semestru, upoznala Dejana, koga će vrlo brzo posle venčanja bespogovorno zvati „ovaj moj“, uglavnom sa podrugljivim tonom.

Gde je bila, šta je radila, a najviše o čemu je sanjala više nikom nije ni govorila. Udala se, jer je znala da prava nisu za nju, a da se u roditeljsku kuću u kojoj joj kontrolišu svaki udisaj – ne vraća.

Koje bajke je „onaj njen“ umeo da priča, to niko od nas ne zna. Tek, četiri godine posle tog bajkovitog venčanja na kom su svi sem mladenaca imali kisela lica, pokazalo se da je bajka ostala u tim prošlim vremenima.

Dejan je vozio kamion po Evropi i dolazio jednom u tri meseca kući. Ona je iz porodilišta ušetala u kuhinju, pa iz kuhinje ponovo u porodilište. U kući je trebalo nahraniti šest odraslih duša: svekar, svekrva, dever, jetrva, zaova i ona sama. Plus deca. I ona je htela, stvarno je htela, taman dok Dejan zaradi da srede taj sprat i odvoje se više.

– To će se, tetka, desiti, na Sveti Nikad! Evo odma’ da ti kažem. Baš kad Dejan treba da dođe svekar se seti da mu fali neki uređaj u kući. Uvek se nešto pokvari tad, a ne kad dever ili neko od njih primi platu. Ovaj moj ne vidi da ga iskorišćavaju, a ja glupača, ćutim!

– Nemoj tako da posmatraš stvari, sine. To je, Oljka, sve za vaše domaćinstvo.

– To je za domaćinstvo u kom ja nisam domaćica, već sluškinja! A kad je tako, šta će mi?

– Takav je svaki početak u zajednici. Ti misliš da trpiš, a u stvari samo radiš ono što bi radila za sreću svoje dece. Ako jetrvi nije slano, tvojim sinovima jeste. I ne brini oko haosa, kad još malo poodrastu, biće ti čista kuća. Vidi sad mene, kako ostavim tako i zateknem. Kuća čista, a prazna! Lepši je taj tvoj haos i tvoja mladost, slušaj tetku!

– Kad tako kažeš, ne mogu da te ne poslušam – čula sam je kako se smeje.

Mirna srca sam spustila slušalicu, jer sam znala da nije lako nasmejati moju namrštenu i tvrdoglavu Olju. Nije lako u današnje vreme biti majka, supruga, snaja, pogotovo kod nas, još kad na tu težinu čoveka pritisne i sopstveni karakter! Zato ja uvek kažem da sa vedrinom treba gledati na svet. Tako se izbegnu mnogi problemi.

Do nekog sledećeg petka,

Osmeh vam šalje strina Đina

1 KOMENTAR

  1. To je kad je zajednica u pitanju ali cudan smo mi narod a sto se tice zajednice to kod roma i siptara je ok samo kod nas je glupo…..




    0



    0

Comments are closed.