Isti život, ista tri kofera i put do sreće

0

Poslednje dane rada u inostranstvu, pred odlukom ovde ili tamo i perioda odlučivanja se sastojao u praćenju znakova, abnormalnoj nervozi kako “sa konja na magarca” i šta dalje…

Postoji jedan zanimljiv princip: “Čaša vode” kada niste sigurni u svoje želje  odluke a to ide otprilike ovako:

Uzmite čašu vode u ruke, skoncentrišite se, zatvorite oči, pridignuvši očne jabučice malo gore, i popijte pola čaše vode, ponavljajući, pri tome, u sebi:

„To je sve što je potrebno da uradim za rešavanje mog problema“.

Preostalu polovinu čaše vode poklopite, i idite mirno na spavanje.

Ujutro popijte preostalu vodu, zatvorenih, i na gore podignutih očiju. Obavezno ponovite svoje pitanje (nemojte menjati redosled reči), koje ste postavili prethodno veče i frazu u mislima „To je sve što je potrebno da uradim za rešavanje mog problema“.

Možda vam se, već u toku noći, ili tokom sledećeg dana,u obliku prosvetljenja ili spontane misli, javi jednostavno i očigledno rešenje vašeg problema. Ili moguće je, da u toku sledećih nekoliko dana, naiđete na situaciju, koja će biti neka vrsta nagoveštaja u kom pravcu treba da se krećete dalje. Telefonski poziv, članak u novinama, neočekivani susret… sve to može biti  ključ za rešavanje vašeg problema.

Nikada nisam verovao suvise u Boga, suvise u Univerzum pak ni u Sudbinu ali sam rado isprobavao ovakve stvari I uvek sledio znakove koje sam tumačio kao smernice kada odgovora nije bilo.

Razmišljanje o počinjanju zivota od nule u 30-im u tuđoj zemlji, jer iako sam se dobro integrisao ipak to nije bilo TO, mi je mnogo teško pala jer je uvek kod mene bilo kao bebeći koraci koji zahtevaju vreme pre nego što kreneš na maraton.

Nova prijateljstva, nova kultura, novi poljupci, novo držanje za ruku, nova buđenja uz poljupce su me zadržavali ali koreni, kultura, mir i tišina a pre svega sigurnost  su me uporno vukli nazad.

Stideo sam se pomisli da se vratim jer to ne rade ljudi koji odu…sem oni koji ne uspeju pa dođu podvijenog repa, ali meni je išlo sjajno…..i više od toga. Vaganje, praćenje znakova, povremeno mi se čak i desilo da osetim miris nečega i da me u potpunosti vrati u moj kraj. Ali odluka je bila tu…

Ostavljajujći deo sreće, deo srca i poljupce…  pakovanje istog života u tri kofera ali pomalo istrošenog, haotičnog, drugačijeg rasporeda su izgledali veoma pesimistično… posebno u smislu, da li ću ikada naći sreću.

Ako nije Srbija bila ta koja mi je davala šta sam želeo, a pritom ni druge zemlje kako će onda ta ista  zemlja od koje bežimo da pruži išta?

Kraj prvog dela. Drugi deo ove priče možete pročitati OVDE

(Autor: Paša)