Seoska učiteljica

2

Još jedno novo, blistavo jutro. Belina snega štipa za oči. Miris hladnoće uvlači se duboko u nozdrve, a mraz se trudi da svojom čarolijom zamrzne sve što se da zamrznuti.

Uvlačim se u oklop gomile tople odeće i izlazim na minus beskonačno, čini mi se.

U hodu uzimam metlu i lopatu, jer znam da me čeka dobar posao lopatanja i čišćenja auta.

Uh! Šta ću kad se mora.

Već na dodir drvene drške prsti mi se ukočiše od hladnoće, ali se obradovah kad auto upali iz „prve“.

Majah se oko auta nekih sat vremena, dok ne očistih sve moguće i nemoguće i prilično smrznuto. Zadovoljna sedoh konačno.

Krećem lagano. Sneg pod točkovima škripi i… krk. Zaglavih se.

Uh! Pogledam u onaj točak što se ukopao – dođe mi da ujedam.

Onda, setim se četiri promrzla nosića kako me čekaju u učionici i ponovo trknem po lopatu.

Konačno, uz pomoć prisutnih, iskobeljah se i usput „ pokupih“ Bilju.

Sad smo dve. Usamljeni putnici ledenog jutra.

Vozim lagano. Malo vozim, malo se klizamo, ali dobro. Bitno je da se približavamo cilju.

„Još ovo brdo“- komentarišem, „ ovde ako prođemo, kao da smo stigle.“

Bilja slabo komentariše. Znam da se boji, ali ćuti.

Konačno stižemo do njene škole. Njeni đaci su u toploj učionici. Izlazi i dobacuje da se javim kad stignem.

Uz malo šlajfovanja nastavljam dalje. Put pust. Beo. Svetluca led na onom promrzlom suncu koje pokušava da se probije kroz oreol studeni i mraza.

Bacih pogled sa strane. Desno,u daljini, naziru se kuće. Bele se krovovi koji se utapaju u zimsku idilu. Već uveliko dim veze svoje šare na ledenom nebu iz svakog dimnjaka. Levo,prostranstvo, belina, milina. Svetlucaju biseri mraza na snegom posutim njivama. Negde, daleko na ivici, gordo se uzdiže šuma u svom zimskom odelu. Prelepo.

Vratih pogled na put i nastavih dalje.

„Još jedno brdo. Ako ovo pređem- stigla sam!“-pomislih u sebi i jače stegoh volan.

Uspevam iz prve. Sada se, tu, u dolini pored potoka, nazire škola.

Moji promrzli nosići i srećne okice čekaju me ispred škole, iako se Dana potrudila da im bude toplo.

Raduju se što sam stigla. Osmehuju mi se.

E, taj osmeh, vredi truda.

Punog srca ulazim u moju školu gde me čekaju moji đaci i moja Dana sa toplom kafom.

A sneg i led? Pa to mu je posao! Borićemo se!

(Autor: Jelena Babić)

2 KOMENTARA

Comments are closed.