Putopis iz Nepala: Na putu za Katmandu, zemlja nestvarne stvarnosti

0

Kad stignete u Nepal sigurno ćete prvo primetiti upadljivo siromaštvo. Za prosečnog Evropljanina, ovo je potpuno drugačiji svet. Uočljivo je da saobraćajnih znakova gotovo i nema, ali kad vidite gužvu koja vlada u saobraćaju pitate se kako ovo funkcioniše? Uglavnom svi voze motore, skutere, a da bi ste posedovali auto morate da imate minimum četvoročlanu porodicu.

Neverovatno je da nervoze nema, niko se na nikoga ne mršti, niko ne viče i ne psuje i odjednom  kao da imaju kolektivnu svest, kao da ih neka magija sinhronizuje u saobraćaju. Ulice su ruinirane i tako su koncipirane da se vrlo teško orjentišete gde ste, a na putokaze zaboravite. GPS takođe se ne koristi jer niko u zemlji nema čak ni brzi internet. Gradski saobraćaj lici na „Krstić i sin“. Nema oznaka i pojima nemam kako se snalaze.  Bez taksija i vodiča ne verujem da možete da odete iz tačke A u tačku B.

Nema nekih visokih zgrada, a ulice su premrežene gustom mrežom električnih kablova. Naravno, već prvog dana sam bila u ljubavi sa kablovima za struju. Mora da su im električari genijalci!

Nepalski novac se zove rupi i odnos rupija i dolara (102,54:1) je otprilike kao i našeg dinara i dolara (100,33:1), samo što je kupovna moć stanovništva izuzetno niska. Upoređivala sam cene mesa, ulja, čokolade i to je otprilike isto kao i kod nas.

Većina stanovništva živi na selu u kućama od blata. Simpatičan je prizor kada rano ujutru, oko 6-7 sati, svi peru zube ispred kuće i češljaju se, peru sudove i veš. Kuće i nisu toliko bitne jer imate utisak da oni ipak žive socialno humanim životom i za razliku od nas komuniciraju. Sve to vam pravi situaciju u glavi da steknete utisak da vreme sporije prolazi.

Nigde, ali nigde nisam videla da se neko mršti ili neko depresivno lice. Kod nas se ljudi ubijaju zbog siromaštva ali verujte ne znam baš toliko siromašne ljude u Srbiji kakav je prosečan Nepalac. Postavlja se pitanje ko je siromašan?

Neverovatno su ljubazni i ako se samo malo umusite odmah vas pitaju da li vam je dobro, da li vam je dosadno. Oni se svi smeju i svi su veseli. Ako vam je izraz lica ozbiljan, već će se svi oko vas uznemiriti i početi da vas pitaju: „šta nije u redu“, „da li ste dobro?“, „da li vam je dosadno?“ Ubih se objašnjavajući kako je u našoj kulturi ozbiljan izraz lica normalan i da ako se non stop smejete ovde misle da niste baš u vinklu!

Kraj prvog dela. Nastavak putopisa iz Nepala možete pročitati OVDE

(Autor: Milena Vukajlović)