Zvao se Mladen

1

Zvao se Mladen. I imao je mnogo neostvarenih želja.

Želeo je da bude: harmonikaš, fudbaler, učitelj, pilot, „komandant bataliona“, nastavnik, trgovac, stolar, krojač, sudija, profesor, lekar, pevač.  

Rastao je zajedno sa Drugim svetskim ratom, siromaštvom i svojim neostvarenim željama. Igrao je fudbal i radio u fabrici. U večitoj prašini.

U svojoj mladosti nije govorio mnogo. Samo je ćutao i radio. Jednog popodneva mlađa kći poturila mu je svesku.

– Tato, dobila sam trojku. Hoćeš da mi potpišeš? Ne smem da pokažem mami.

– Dobro. Ali nemoj više da dobiješ trojku, važi?

– Važi.

 

Posle toga, odveo je obe kćerke u fabriku i rekao: „Vidite ovu prašinu? Eto, to vas čeka ako ne budete odlične učenice.“

I ništa više.

Završile su sve škole sa odličnim uspehom.

Igrao je fudbal. Nogama i srcem. Na jednom treningu je pao i polomio ruku. Posle toga je fudbal mogao samo da gleda. Da sa tribina navija za unuke.

– Ti baš navijaš za Zvezdu?

– Za Zvezdu, deda.

– A da Zvezda igra u Nišu sa Radničkim?

– Pa i tad za Zvezdu.

– A protiv Topličanina?

– Uvek za Zvezdu.

– Pa ti, onda, baš navijaš za Zvezdu.

– Pa kad je najbolja!

– Ne znam da l’ je najbolja, al’ ja uvek kažem – neka bolji pobedi!

 

Voleo je: burek, harmoniku, ručne satove i cipele bez pertli.

Voleo je: vruću slađu kafu, da ispuši jednu cigaretu dnevno i da najmlađem unuku priča dogodovštine iz vojske.

Voleo je: da skuplja opalo lišće, da čisti sneg i da pogleda dobru utakmicu.

Voleo je: da zapeva neku staru pesmu, da se priseća detinjstva i da kaže: Odo’ ja u čaršiju!

 

Zvao se Mladen i bio je moj deda.

Umro je od starosti, rekao je pop.

A on nije umro. I nije star.

On je sada ponovo mlad i na nekoj širokoj poljani igra nebeski fudbal.

1 KOMENTAR

  1. Voleo je harmoniku, i 90-i neke kupio jednu malu, i do jedne male trazio da nauci da mu svira i peva Od izvora dva putica…. a ta mala je posle krenula u muzicku skolu da uci da svira harmoniku…

Comments are closed.