Vitezovi besmrtnog Topličkog “Gvozdenog puka” – prvi deo

0

U oslobodilačkim ratovima, koje je Srbija vodila od 1912. do 1918. godine, srpska vojska je svojom hrabrošću, podvizima, pobedama na bojnom polju i u istoriji ratovanja nezabeleženom moralnom čvrstinom, zadivila svet. Međutim, samo je jedan puk poneo počasni naziv “Gvozdeni puk“. Bio je to Drugi pešadijski puk “Knjaz Mihailo“, koji se nalazio u sastavu Moravske divizije.

Srbija je, posle sklapanja Balkanskog saveza, mobilizaciju svoje vojske objavila 30. septembra 1912. godine. Mobilizacija je otpočela 3. oktobra, a malo se zna da se za samo 24 časa u Prokuplju, gde se nalazilo mobilizacijsko zborište Drugog puka, odazvalo čak 97 posto vojnih obveznika, što je nezabeleženo u istoriji ratovanja. Podatak za divljenje, tim pre što su u to vreme komunikacije bile veoma nerazvijene. Iz sela i zaselaka na obroncima Kopaonika, Jastrepca, Sokolovice, Radana, zatim iz Dobriča, Puste Reke, Jablanice i drugih mesta na jugu Srbije, do Prokuplja se dolazilo najčešće pešice.

Pukovnik Jovan Naumović, komandant Drugog bataljona Drugog pešadijskog puka “Knjaz Mihajlo“, između ostalog, zapisao je:

“Divan jesenji dan! Izgleda da se cela Vaseljena raduje; nasmejano sunce žuri sve bliže i, milujući, podseća na toplotu materinog krila, na davnu našu hudu, sreću koju idemo da pokajemo…“

Sedmi oktobar 1912. godine. Nad gradom podno Hisara osvanuo je još jedan divan jesenji dan. Dok kosi zraci jutarnjeg sunca belasaju vode Toplice, mnogobrojni varošani, rođaci i prijatelji tiskaju se ka periferiji grada Drugi pešadijski puk da isprate na front. U stroju najlepša mladost slobodarske Toplice, ustaničke Kosanice, junačke Jablanice, viteškog Zaplanja…

“Junaci! – odjeknulo je iz grla komandanta puka, potpukovnika Vladimira Ristića – radujem se što mi je sudbina dodelila da vas, ako Bog hoće, povedem u sveti boj! Vas Topličane, dične potomke Jug Bogdana, vas Kuršumlijčane – Strahinjića Bana, vas sa Gornje Toplice – Toplice Milana, vas Kosaničane – Kosančić Ivana! Da povedem unuke onih vitezova koji, pre sto godina, pod neustrašivim hajdukom Stanojem Glavašem, prvi prodreše na naše sveto Kosovo. Da povedem sinove onih otaca koji zastavu ovoga puka okitiše najvećim ordenom za hrabrost – Takovskim krstom s mačevima (odličje je dobijeno u srpsko-bugarskom ratu 1885. godine).

Junaci! Naš narod veli da iver ne pada dalje od klade, kakav otac, takav i sin. Ja verujem da sinovi lavova neće biti ništa drugo do lavovi i da ćete vi, junaci po krvi, visoko, uzdignuta čela, ovu svetinju našu (pokazuje na zastavu) pobedonosno proneti kroz Dušanovo Skoplje, Markov Prilep, Dojčinov Solun, i, iako izrešetanu, vratiti okićenu vencima slave“.

– Živeo! – zaorilo se iz hiljade grla.

– Oče nebeski, ulij nam krepost, silu i moć da časno ponesemo krst, koji nam nameni – bile su reči pukovskog sveštenika Luke Marjanovića. Slede aplauzi, himna, želje za srećan i pobedonosan put.

Po formiranju Drugi puk kreće na marš.

“… Otpoče oticanje žive reke. Već se uveliko formira zmijasta kolona dvojnih redova, povijajući se skoro paralelno sa vijugavom Toplicom, kako put vodi u pitomo Pomoravlje. Propuštam pojedine delove: sve čilo, veselo, razdragano; iz očiju bije plam, sa lica zdravlje, snaga…“ – beleži pukovnik Naumović.

Tri petine sastava ove jedinice činili su Topličani i Kosaničani, a po jednu petinu Jablaničani i Zaplanjci. Već sutradan u stroju je bilo 60 oficira, 445 podoficira i kaplara i 4.210 vojnika. Prvi okršaji su se odigrali u poznatoj Kumanovskoj bici 23. i 24. oktobra 1912. godine. Drugi puk se nalazio na desnom krilu Moravske divizije, a divizija na krajnjem desnom krilu srpske vojske. U toj borbi, sa 19. divizijom nizama i sa nekoliko hiljada arnautskih dobrovoljaca, bašibozuka, izvojevana je prva značajna, ali svi se slažu, odlučujuća pobeda, koja će dati nov podsticaj armijama saveznika Balkana – Srbije, Bugarske, Grčke i Crne Gore u Prvom balkanskom ratu. Drugi puk “Knjaz Mihailo“ je oslobodio Preševo, a već sutradan se sukobio sa regularnom turskom vojskom i imao čast da umaršira u oslobođeno Skoplje.

Uslediće bitka za Bitolj. Trećeg novembra Drugi puk je nadomak Kozjaka i Krsteca. Komandir Moravske divizije Ilija Gojković junake Drugog puka upućuje levom stranom glavnog puta, preko vrleti i nepristupačnih terena. U borbu prvi ulazi vod potporučnika Krste Spasojevića Rakića, iz Trmke. Sa svega desetak vojnika, u ulozi izviđača, on zauzima važnu kotu, držeći je tri dana, bez pojačanja, onemogućivši Turke da pojačaju svoje redove. Uslediće napadi na Kozjak, juriši uz zabite predele, po snegu i hladnoći. Istovremeno, Prvi i Drugi bataljon zauzimaju strateški važan vis Krstec, junački se boreći na 1.500 metara nadmorske visine, u letnjim uniformama. Na temperaturi od minus 12 stepeni, u neviđenim jurišima, potučena je Trinaesta divizija nizama, čime je otvoren pohod na Prilep. Tada je poginulo 58 junaka, njih 137 je ranjeno. Među poginulima je i Dušan Milojković iz Kuršumlije.

Usledile su veoma teške borbe na obalama Šemnice, koja je izašla iz korita i poplavila priobalje. Nastavljeni su sukobi na terenima pod vodom i dubokim blatom. U tim izuzetno teškim trenucima Krsta Spasojević komanduje: “Juriš! Za mnom!“ Poslednjim atomima snage junaci osvajaju Kiromaricu. Bitolj je u njihovim rukama, a 1913. godine puk se upućuju na Ovče Polje.

Tada Bugari napuštaju Balkanski savez, okreću se protiv srpske vojske, pa će na Krivolaku uslediti najžešći sukobi. Na Grljenskim visovima, čitavih pet dana, trajale su borbe prsa u prsa. U jednom jurišu gine kapetan Milan Najdanović iz Kuršumlije i rezervni poručnik Todor Zdravković iz Donje Mikuljane, kod Kuršumlije. Posle dugih i teških borbi, bojeći se srpskih junaka, Bugari počinju da odstupaju, a Drugi puk nazivaju “Vtori ludi puk“.

Drugi deo priče o čuvenom „Gvozdenom puku“ možete pročitati OVDE

(Autor: Radoljub Gligorijević)