Bežimo od svojih svesti,

Misleći da će nam vreme pomoći;

Stavljamo mu žar u ruke,

Dok se mi igramo u magli.

 

Hajde da stanemo ,

Da susretnemo čežnje i želje;

Neka se one upoznaju, zrele su ,

Pa neka se zorom rode ili nestanu kao tren .

 

Tuđe teške misli naša priča nisu,

Mi imamo naš lagani svet;

Otvorimo čula i umove,

Beli list čeka naše zamašćeno pero.

 

Ja nikud ne žurim,

Osim tebi svakog jutra;

A zar doba prošla

nisu znak mog strpljenja?

 

Htela bih da znam,

Da li ćemo da tinjamo ;

Ili da pustim da pregorimo. U pepeo.

 

Marija Aranđelović Rombis