Utorak

0

Helena, dodaj mi nebo sa zadnje police,

Tražim iste one žute ptice,

Iste koje sam juče,

A tada beše ponedeljak,

Izgubio međ tvojim ušima.

 

Helena, pazi, klati se stolica,

Svoje dve noge si popela na tri,

I sada poput malog zeca učiš da skačeš,

Hoćeš da poletiš,

I misliš da to tako ide.

 

Helena, neko ti je nekada rekao,

Da svaki let počinje skokom,

Nemoj im verovati jer su deca,

A ja znam da znaš gde držimo balone,

Ali oni su suviše šareni, i odavno su bušni.

 

Helena, zar ne možeš da shvatiš,

Tamo su se skrile,

Tamo bodu oblake i prosipaju šećer po tvojoj kosi,

Tamo gore si tako naivna,

Tamo gore si tako vesela.

 

Helena, šarene su ti čarape,

Tako si detinjasta kada me gledaš,

Ne vidiš godine i vreme,

Ne vidiš da je sutlijaš vreo,

Ne vidiš da se dan poput graška skotrljao u kotaricu.

 

Helena, zrak ti se zamotao u pramenu tamo gore,

Silaziš sasvim nasmejano i polako,

Daj mi da ga izvadim iz tvoje kose,

Biću nežan, biću lagan,

I ti već vidiš kako je to lako.

 

Pogledaj, one opet lete Helena.

Autor: Milutin Milošević, pobednik XVII Đurđevdanskog književnog konkursa