Ti ćeš u grad da se udaš

6

Onomad čitam, Prokuplje postalo grad. Isto veče komšije se sabrale, piju rakijicu i polemišu: da l’ to valja il’ ne valja.

Komšija Mile tvrdi da je „bilo i krajnje vreme da postanemo grad“, kaže sad će to mnogo da promeni naše živote.

– Je l’ na bolje? – pita ga komšija Goran.

– Pa na bolje, šta bi ti hteo? – svadljivo mu Mile odgovara.

– Da ne plaćam nove takse zato što smo sad građani!

Tu počne da se zahuktava rasprava, jedan kaže sve je to politika, drugi kaže: jok, biologija, jedan kaže: zaslužili smo, drugi: šta tu ima da se zaslužuje. Jedan kaže to su nova radna mesta, drugi kako nisu za našu decu, jedan kaže šta fali i on će da se kandiduje za predsednika opštine, drugi pita „a u koju to mahalu“.

Moj Nenad ćuti, vidim neprijatno mu, rado bi ustao i otiš’o, al’ ne može, oni kod nas došli. Gledam ga, stislo ga nešto, al’ znam ga neće da progovori. Ponovo smo ostali sami. Marina nam otišla u Norvešku, a Bojan ne dolazi iz Niša kad je ispitni rok u toku. Nije raspoložen za praznu priču. Sve mi se čini, uzeo bi rakiju sa stola i rek’o i Goranu i Miletu: „Vi ste dokoni ljudi!“ Al’ ne može i neće. Nije takav čovek.

– Komšije, zar je to toliko bitno da se posvađate? – pitam ja i spuštam vruću pitu na sto.

– Ne svađamo se, komšinice, razgovaramo. – kaže Mile.

– Jeste, komšika, o nečemu mora čovek i da razgovara! Nije sve u receptima – komšija Goran je majstor da uvredi. – Tebi se sad ne priča, al’ kad budeš morala nova dokumenta da vadiš, ću te pitam.

– E, a šta će meni nova dokumenta, komšija? – pitam i vratim se u kuću, vidim navrz’o se, ne odustaje.

– Šta si pa ti zapenio za takse i dokumenta, kao da dosad bilo džabe! – zagalami ponovo Mile – Umesto da se ponosiš, postali smo građani, ti se tu drndaš k’o neka žena!

– Ko žena? Ja, žena, komšo?! – Goran se k’o po običaju raspomami.

Nisam htela da slušam šta je dalje bilo. Otišla sam u zadnju sobu da peglam i da ništa ne čujem. Tu sam i videla: sliku moje babe i mog dede. To je ono što od početka hoću da vam ispričam.

Foto: Borkovic011 / Wikimedia

Moju babu su iz sela udali u grad, što kažu. Ona je celo detinjstvo i mladost volela jednog momka, al’ je za njega nisu dali. „Šta ćeš u selo, ceo život da se mučiš?“, rekao joj je otac. „Ti ćeš u grad da se udaš!“ I tako je i napravio. Našao mladoženju „iz grad“. Kad su se verili ni oči mu čestito nije vid’la. Još pamtim kad mi je rekla:

– E ljudske sudbine! Srećna il’ nesrećna, životni vek sam provela u Prokuplje! Možda je tako trebalo. Otac je samo jedan dan doš’o i rek’o da me udao, a to koji je i šta je – nisam ništa znala! Kad je posle proševinu prvi put doš’o u selo da me vidi, svi su ga gledali. Visok, prav, obuk’o odelo, ide po put. Ma pravi građanin!

Nikad nisam mogla da zaboravim taj ponos u njenom glasu kad kaže: „građanin“. Zbog toga sam i znala da se komšije u dvorištu uzalud raspravljaju. K’o u onoj reklami, građanin ili jesi ili nisi.

 Neko grad u glavi nosi, a nekom su svi statusi džaba. (Il’ da izvinete, sa taksom.)

Do sledećeg petka,

 

Pozdravlja vas strina Đina

 

A šta je strina Đina rekla prošlog petka možete čitati OVDE.

6 KOMENTARA

  1. А град смо од почетка, од повеље у којој пише: „ва граде свјатаго Прокопија“ 😛




    1



    0
  2. Sad će legalno moći da naplaćuju parking i još pauka da nabave. Do sada je to bilo na divljaka pa koga zavrnu. Ko nije upućen da mu pojasnim, po zakonu, naplaćivanje parking mesta na trotoarima imaju pravo samo ako opština ima status grada. Živi bili pa videli. Procenite sami sada koliko je dobro.




    0



    0

Comments are closed.