Slatki ukus detinjstva

0

Pokušavam da ne mislim, da ne sanjam, da se ne sećam, ali i najmanja sitnica i najveća krupnica, svaki pogled, svaki pokret i sve žive slike sećaju na moje Prokuplje.

Ovaj što sedi pored mene u gradskom prevozu isti moj kum; šta li radi, čuli se sinoć, a danas bih sa njim u kafanu, u biblioteku bilo gde,  gde bismo se samo smejali, ulazi i Deki (kum mog kuma) koji sa vrata širi ruke diže obrve i kaže: “Je l’ ti rekla pijana budala šta je sinoć radila?” ”Laže, kume, a pravo da ti kažem imao sam i neki prekid filma, a znaš li biser za Dekita …”. Ulazi i Bičko sa trećom pričom i kreće ludilo. Moja stanica, kad pre.
Prelazim ulicu, vidim kuću, ista Vasiljkina, babe iz mog komšiluka, čija je kajsija opasana visokim zidinama i zaključana kapijom sa šiljcima, bila veliki izazov i pravo iskušenje. Dugo smo čekali da požuti, zelenu nije smeo niko da dira. Stiže vest, kajsija spremna za slasno uživanje balavih klinaca. Znali smo da nas baba Vasiljka gleda, ali tada nismo znali da je njeno srce tada bilo ispunjeno sećanjem na njenu decu (unuke), koja su negde drugo, brali, neke druge kajsije, kod neke druge babe.

Vratiš se u detinjstvo, u neka lepa, čista, bezbrižna vremena, kradeš kajsije, a u stvari postaješ bolji čovek, učiš se da budeš strpljiv i sačekaš pravi trenutak da slast bude prava, da pocepane pantalone i batine ne znače ništa, ako si osetio sreću u trenutku odrastanja.

Kupovali smo baba Vasiljki hleba i mleko, slušali je, znali smo da joj nešto dugujemo, I evo sad posle toliko godina znamo šta je to.
Posle smrti baba Vasiljke, kapija je ostala otvorena, kajsija na izvolte. Nije više bila slatka, možda i zbog toga što nije bilo izazova, što su neki mlađi brali zelenu, a mi postali stariji zreliji i okrenuli se nekom drugom voću u koje smo se zaljubljivali i koje se tada držalo za ruku.

Stig’o u firmu, kad pre. A gle ovaj moj kolega isti Sima major, a znate li za Simu kad je…… Stop, mora da se radi, pa posle opet u sećanje, u detinjstvo u Prokuplje.


Za sve nas koji smo najslađe voće probali u Prokuplju i čiji je ukus uvek u duši…

 Autor: Jovan Šekarić