Predstava koja govori o nama

0

Ovog proleća, svoje verne fanove , Varoško pozorište ,,Histrion“ obradovalo je još jednom novom predstavom. Ovoga puta u pitanju je drama sa primesama crnog humora – pod nazivom ,,Bliže nebu“, još uvek aktivnog i afirmisanog autora, Željka Hubača. Sam simboličan naziv predstave priprema nas na skasku o očajnim ljudima koji žive u velikoj čežnji za bliskošću i toplinom.

Malo iznenađenje u startu predstavlja činjenica da se radnja odigrava u psihijatrijskoj klinici, za naše podneblje nadasve poznatoj – Toponici. Bezmalo je počelo u narodu da se poštuje kada neko zaglavi u Toponici jer bi to mogao biti znak da je u pitanju osetljiva, nesrećna i povređena osoba koju su ljudi psihički oštetili. Baš takvi su i likovi u predstavi ,,Bliže nebu“. Prvi lik , vidi slučajnosti, baš u ova smutna prosvetarska vremena – učitelj Guta, koji doživljava bračni i porodični brodolom koji ne želi da preživi; drugi, Ciganin Trajče koji nije lopov ali jeste čovek kome se ruka poveremeno nađe u tuđim džepovima; treći je Prokić ,doživotni opozicionar, opet čudne li koincidencije sa stvarnošću – sam svoj tajni agent, i četvrti, Bojan, jedini ubedljivi bolesnik, paranoični i umišljeni hipohondar koji se panično plaši operacije koju je sam izmislio. Da se razumemo, svi likovi su pomalo šizofreni i previše nesrećni ali u tome se uopšte ne razlikuju od ostalih žitelja ove napaćene zemlje.

Elem, ansambl funkcioniše, kako smo navikli: perfektno. Scenom dominira i briljira, već nagradom ovenčani Nebojša Milenković- Jumba, koji prosipa ciganske fazone i fore kao iz rukava i humorom nekako uspeva da razblaži, inače depresivan ambijent bolesničke sobe koju niko ne voli da gleda naročito ne na sceni. Jer, da se ne lažemo, siti smo loših vesti, turobnih događaja i ono malo slobodnog vremena uglavnom gledamo da se nasmejemo ili barem opustimo ljudski. Zahvaljujući Jumbi ova predstava nije pretegla u pogrešnu stranu već je , uprkos tamnoj tematici i tragičnom ishodu uspela da nas ne optereti isuviše.

Zaista, zaista teško je, pa makar i na sceni a glumci su se potrudili da budu ubedljivi, gledati ljude promašenih idela, obesmišljenih sudbina, potraćenih talenata. Negde i na ulici kad vidite beskućnika, makar i Peru iz Parka palim herojima, pomislite da ste to mogli biti vi, i što je još gore, nikada nije kasno.

Veoma upečatljivu ulogu depresivnog učitelja, ogrezlog u alkoholu i nikotinu, ostvario je Jugoslav Jovanović, ovim ostvarenjem značajno se pridružujući bardovima ,,Histriona“. Radoslav Sokolović u ulozi Bojana i Zoran Grujović u ulozi agenta Prokića odlično su se uklopili u ovaj ambijent, dodajući začin ukupnom kalamburu taman koliko treba. Malu romantičnu epizodu, nesrećnu ljubav sa Trajčetom na sceni doživljavaj Avdika u tumačenju Kare Popović, i ova digresija poslužiće nam da prepoznamo sjaj prave ljubavi koja se desi u najtežim životnim situacijama i okolnostima.

Kao neko strano telo, njihova ljubav, izdvaja se iznad svih pojedinačnih sudbina i jedina zaista zaslužuje naše emocije i empatiju. Dok kod svih drugih, što će biti i glavni artefakt u delu, u pitanju je lični izbor i sklonost padu, što bi reko pesnik, jer su njihovi problemi uglavnom umišljeni i veštački, kod ovo dvoje se ne vidi jasno zašto su tu gde jesu i time golica naš osećaj za nepravdu. Pojava nadrealnog lika Profesora, daje legalno opravdanje za njihovo palo stanje jer ispostaviće se da je on njihova tamna senka i alter ego koji preuzima kontrolu i vodi u propast.

Miroljub Mirović Facir genijalno sluđuje ovo četvoro, inače dovoljno dezorijentisanih ljudi, podgrevajući njihove ionako uzavrele strasti. Iz scene u scenu postaju jasnije sumnjive namere novog,, pacijenta“, koji ih na kraju, vodi do pobune i nasilja.

Dve takođe uspešne uloge ostvarili su Dušan Mančić i Milica Radović, bolničari Maša i Dara, koji nas vraćaju u realnost bahatosti i siledžijstva predstavnika sistema i institucija.

Lečenje koje se svodi na miks batina, verbalnog ponižavanja i brutalnog kljukanja i špriceva koji smo već videli u kultnom ostvarenju Miloša Formana, Let iznad kukavičjeg gnezda. Ivan Stojanović i Dimitrije Cvetković svojom muzikom su unosili dodatnu napetost , povremeno preklapajući pozorišnu scenu sa filmskom trakom. Naravno, tome je zaslužna i ko – zna – koja bravurozna režija Zorana Cvetkovića.

Na kraju predstave, učitelj Gute izvodi svojevrsan performans, što se tiče naracije predstave- deus ex mahina, svaljujući svu krivicu ѕa svoje postupke i zlu sudbinu na boga. B je namerno malo. To je više jedan poetski iskaz starozavetnog karaktera nego jedno stvarno zrelo i realno sagledavanje uzroka lične katastrofe ali to je već problem scenarija a ne naših protagonista. Oni su svoj deo maestralno i profesionalno odigrali potpuno verno dočaravajući svet propalih nadanja i skrhanih duša.

Na kraju, mučnina sa scene prelila se i na osećaj u duši i kada se upale svetla u sali bioskopa Toplica a tiče se malog broja posetilaca što govori o apatiji i nezainteresovanosti šire društvene zajednice za predstave humanitarnog karaktera.

Svaka čast izuzecima, koje nije uputno pominjati jer onda njihovo dobro delo gubi na težini, ali iako je celokupan prihod namenjen Odeljenju neuropsihijatrije naše bolnice, poluprazna sala zjapila je kao bezdan baš – bolesničke sobe u kojoj uvek neko vapi za bliskošću i toplinom. I to što danas nismo u njoj ne znači da nećemo biti sutra. Tada ćemo, možda, shvatiti zašto je važno podržati ovu i slične humanitarne akcije.

Varoškom pozorištu ,,Histrion“ svaka čast a mi bi trebali da stavimo prst na čelo i ozbiljno se zamislimo kakvi smo to ljudi postali.

(Autor: Daniel Jovanović)