Pre

0

Bilo je to pre nego smo se upoznali.

Gledao sam je iz daljine i čudio se kako mogu da vidim svaki detalj na njoj. Kakvu mi čudnu moć daje želja. Krajičkom svojih čula pokušavao sam da dotaknem, čujem i sagledam deliće od kojih je sačinjena i kakvim je nitima vezana bujna bista njene duše za tako lomljivo telo. Bila je krhka kao priviđenje i bojao sam da će da nestane ako se približim, bojao sam se da nešto ne prhne preda mnom i ošamari me krilima, razbudi i iskritikuje što želim nemoguće.

Bližila se Nedelja kada treba da je udaju. Posmatrao sam njene prozore dok je isprobavala venčanicu. Bila je srećna, a ja sam govorio sebi kako se osmehuje jer se to od nje očekuje. Čekao sam iza grma pored kapije da uđe u kočiju, nadajući se da neće ući. Nije morala. Gledao sam i čoveka kome je otišla i trudio sam se da ga zavolim, da ne bih oskrnavio ništa što će biti njeno.

Sve je prošlo i trajalo kraće nego što mi se tada činilo. Kada je se sad setim, vidim samo nešto belo i lelujavo, neodređeno avetinjski, ni malo nalik na ženu u venčanici, pomalo nalik na dečačku uobrazilju u tkanini koja se mlečno slivala niz grudi i oko bokova.

Da sam znao koliko će kratko trajati sećanje na nju, a koliko dugo kajanje što su mi ti dani prošli u maštanjima o njoj, ne bih nikada prišao i rekao joj da želim da joj kupim cvet, koji je ona bacila u kantu čim sam odmakao i kasnije me lagala kako je uvenuo u vazi, jer mu nije bilo suđeno da preživi.

Pre bih verovao da je krivica do cveta. Ali sada znam da je do vode koju nije želela da sipa na korenje.

Mirjana Stojanović

Književna omladina Prokuplja