Pet zvezdica (II deo)

0

Nastavak priče o hotelu Hammeum.

Ulaskom na glavni ulaz našeg hotela i prolazeći kroz mermerni hodnik, iza garderobe, spuštajući se niz stepenice dolazi se u podzemlje hotela, gde su se nalazili WC-i, kotlarnica, vešeraj i neka tajna vrata za koja smo verovali da samo mi znamo kuda vode.

Ta tajna vrata našeg

hotel Hameuma,

bila su spas od svih onih koji su nas ni krive ni dužne jurili, da naplate neku svoju pravdu, a mi nikad krivi. Da li smo mi bili krivi kad sa kamene ograde hotela, peckalicom gađamo naše Prokučanke, a ono im ode šav na čarapi, pa nas njihovi dragani jure da nam čupaju uši, a mi kroz hotel, pa na tajna vrata, pa tajni prolazi, pa izađemo na desetu stranu daleko i na sigurnom? Vrata su se koristila u zavisnosti na koju stranu bežimo, a to je bilo obično suprotno od mesta događaja. Tako sa glavne ulice na hotelski parking, pa u Kosovsku. Hotelski parking  je bio svedok raznih bitnih događaja, koji su u našem odrastanju zauzimali visoko mesto.Tu su Italijani svake godine pred kraj leta dolazili u lov, a njihove razdragane bretonce šetali i hranili, a noćna šaputanja i lažna obećanja poznatih gostiju našim najlepšim Šećer-malkama, sakriveni iza auta slušali. Bili smo mali ali dovoljno veliki da budemo ljubomorni na te svetske face i čekali, da po ceni i šuta u dupe, spasemo naše Šećer-malke tih pokvarenih bludnika.

Jedan od tih faca bio je i rundavi  Željko Bebek, koga smo kao Bijelo Dugme obožavali, i baš taj je rasplakao našu najlepšu Šećer-malku, u toploj letnjoj noći, poklanjajući joj beli svileni šal sa resama i obećanja da će se on vratiti po nju čim prođe turneja. Posle mnogo godina sreli smo se u kafani kod Kokana, ja radio on pevao i kasnije dok smo brojali pazare i ja mu ispričao priču, da sam ja bio taj mali koji ga je šutnuo i pobegao, on me zaglio rekao da je taj Bebek koji je mnoge devojke rasplakao odavno umro.

Bili smo krivi i kad smo skidali ventile sa točkova kola koji su nam trebali za prangije, a guma sama ispusti, sa parkinga bež’ u podrum, tajna vrata bez kvake, kvaka na tajnom mestu, pa na glavnu. Bili smo krivi i kad skidamo nalepnice sa kola, jer su nalepnice ukrašavale moj podrum, gde je bilo sedište tajne Šećer-malske bande, pa se tako odlepljujući ih odlepi i farba, pa mi krivi, pa bež’,pa tajna vrata… da, procedura ista, pa u hotelsko ograđeno dvorište. U tom, žicom opasanom dvorištu,  popijena je prva koka-kola u Prokuplju, toliko gazirana da su nam suze išle na oči a sline na nos. Dvorišni magacin sa plastičnim gajbama, zimi je bio na ceni, jer su sličuge od gajbi, na vrhovima zakrivljene u toploj vodi, bile najbrže i za pravljenje i za skijanje.

Bili smo krivi i kad oni parkiraju kola pored naše stative pa lopta polomi žmigavac ili far, pa onda bež’…  Mi krivi i kad se pobijemo sa drugom malom, kamenice na sve strane, mi junački bež’ u hotel, a njihov kamen polomi izlog. Nisu se tajna vrata baš uvek otvarala, pa su se nekad uši i zulufi počupali, a ta bol tada, sačuvala je priču sada.

Poseban začin našem hotelu davala je kuhinja koja je u to vreme i za to vreme bila svetska. Prohromski kazani iz kojih je bela, mirisna para uvek pravila neku dimnu zavesu iza kojih su, nekako kao u nekoj maglovitoj bajci, izranjale one, kuvarice, sa belim maramama, belim keceljama i ogromnim varjačama i kutlačama, pravile neke čarobne čorbe, pasulje, đuveče, stavljajući tajne sastojke svoje plemenite duše i majčinsku ljubav u zapršku, koja nam danas tako fali jer jelo bez zaprške jekao čovek bez duše.

A on, okružen kazanima i belim vilama, tačno na sredini kuhinje kao neki dirigent, veliki maestro, kao neki beli mag, apsolutni gospodar, kad stavi meso na skaru, a ono cvrčeći zadimi kroz srebrni dimnjak  celo Prokuplje, nastaje magija koju je on i samo on znao da napravi. On, Bora Cakić najbolji majstor od najbolje loze, pravio je ćevape kroz onaj levak, svaki isti a svaki „šes“ jezika govori, pljeskavica za pljeskanje(aplauz). A kad se oni nožići razlete, pa on po mesu oplete i onu belu vešalicu podigne i ka suncu okrene, na skaru baci da šaru napravi. I dok se on svojim skulpturama bavi, osmeh mu sa lica ne silazi i sa nama se šali. Poznavati takvog čoveka i voleti ga onako, baš majstorski, gde se legenda kovala, a on je prokupačka postao. Znao je kad se Pera Šenik vraćao iz Niša, gde je ovaj svako jutro išao u nabavku za hotel, tempirao da vešalica bude vrela, kojoj Pera nije mogao da odoli. Dok Bora gleda na drugu stranu Pera stavlja vešalicu pod bluzu ili košulju i izlazi iz kuhinje, srećan zbog plena, vrele i sočne vešalice, nailazi na mangupe koji ga zagovaraju, dok ga vešalica prži i masti, ne znajući da je montiran od Bore. Mirisi tih malih pikanterija daju našem hotelu tu istorisku aromu.

Putovanje kroz detinjstvo i naš hotel ovde se za sada završava, a nastaviće se u najlepšoj hotelskoj bašti…

(Autor: Jovan Šekarić)

Napiši komentar

Komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj – Top Novosti neće objavljivati. Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Istovremeno, redakcija Top Novosti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Top Novosti već se smatraju stavom čitalaca. Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.
Please enter your comment!
Please enter your name here