On nije odavde, iako je naš. To vidim po njegovom hodu i disanju.

On nije odavde. Vidim po njegovom oblačenju i stavu, po njegovim šakama i osmehu.

On nije odavde. Ne razlikuje sumrak od pomrčine, sapunicu od morske pene, niti jagodu od maline. On misli da su zvezde večne i da je mesec od sira.

On nije odavde. Ne ume da trepne kao i mi, ne govori melodično kao mi, niti tapše dlanovima kao mi, iako je naš.

Ne voli cvet trešnje, ne raduje se snegu, niti ranim kajsijama. Ne voli mir, leto i reku. Ne voli da peca, ne voli da nosi slamnati šešir, niti da uveče juri svice.

On nije odavde, ali vidim u njegovim očima da ima i našu reku i našu ljuljašku zakačenu za orah, on ima i naše veliko polje deteline, ima i modrih ljubičica u njegovim krupnim očima.

Ima i naših snova i naše dece u njima. Mogao bi on progovoriti sa nama bar tri minuta, poći da vidi šta ima iza brda ili pogledati bar jednom u naše nebo, ali neće.

On nije odavde.

Viktorija Marković

Književna omladina Prokuplja