Nije mi ništa

0

Ljubavni problemi su se prošvercovali i neopaženo ušetali u našu kuću.

Sve se skoncentrisalo u Žmuovo odsustvo. Sve je stalo u jedno „Srećan put“ i ono drugo  „Nemoj da ideš“.

Sve se smestilo u onu istu groznu rečenicu: „Znaš da moram“.

 

I sada je trebalo preživeti to prvo jutro. Biti bez njega.

Ne imati s kim ravnopravan biti.

Osim krivokriv sa samim sobom.

Podeljen.

Ničiji.

Tuđ sopstvenom jastuku. I prvoj šoljici kafe.

 

Dobro je. Nije mi ništa.

Rekli su mi: ljubavne priče se završavaju kad postaneš majka.

Ne znam da li je do mene – ali naša ljubavna priča kao da je tek sad počela. To je viša matematika za sentimentalne izraze najnižeg reda: ono kao jedan i jedan su tri, i slični provaljeni fazoni.

Okej, nema latica ruža svuda po kući. Nema balona. Nema romantike sa televizijskih ekrana.

Ali ima ljubavi.

One prave. Što se ne dokazuje buketima i kuco/maco nadimcima.

To je ona ljubav za koju se kaže da je naučna disciplina. U nju staju sva istraživanja poljupcima i prstima. U nju staje dete.

Zbog nje želiš da si bičar ili trepljar. Najjednostavnije biće koje se prožima sa drugim najjednostavnijim bićem. Prosto.

 

Dobro je. Počela sam da nas objašnjavam lekcijom iz biologije za 6. razred.

 

– Alo, pa šta ti je sad?

– Hm? Meni? Nije mi ništa.

– E?

– Mislim na to kada ćeš da se vratiš.

– Znam.

– Odužilo se.

– I meni.

– …

– …

– Žmu, znaš ono za trepljare? Kako se ljube celim telom. Trepljama.

– To golica.

– Pa ti se smej.

– Čuj!

– Al’ stvarno sad. Kad se smeješ nije mi ništa.

Izvor: Blacksheep.rs