Mi smo odrastali devedesetih

1

Mi smo odrastali devedesetih i nismo imali pojma šta to znači. Na televiziji su stalno bile mračne slike, ali nas ionako nije interesovao Drugi Dnevnik kad se završi crtani i “Laku noć, deco“ u 19.20.

Najbolja zabava je uvek bila na ulici, a ulica nas je čuvala od domaćih zadataka i lekcija koje nismo želeli da učimo. Igrali smo se: žmurke, jurke, ledeni čika, kuc-kuc, ko je? Izmišljali smo igre kao: mi smo odrasli, kao: mi smo prodavci, kao: organizujemo izbor za mis. Sve je bilo moguće u to nemoguće vreme. Na primer, ta tezga na početku ulice. Na njoj smo prodavali tri jabuke, dva paradajza, dve kruške, jedno jaje i staru plastičnu činiju koja je bila „kao nova“. Robu smo donosili iz svojih kuća, ko je šta mogao da probere. Dnevni pazar je ulagan u zajedničku želju: sladoled, smoki ili čips. Ključna reč: želja. Ključna reč: zajednička.

Sećam se da smo izgovarali i tu čuvenu rečenicu: „Neću više da se igram!“ kad ne bi bilo „po našem“. Ali niko nikada nije ušao u kuću. Ta rečenica je bila okidač za dogovor, jer je uvek taj jedan koji se ljuti bio neophodan za igru. Svi iz ekipe su bili važni.

Stvarno nam je bilo bitno da odluke donosimo zajedno. Da budemo deo družine. Da se ne izdvajamo. Drugarstvo je značilo igru. Igra je značila drugarstvo.

Kako smo onda izrasli u ove druge ljude? U ove koji ne umeju da prenesu ideju o zajedništvu svojoj deci?

Georgova mama je bila slobodna u subotu popodne, pa je rešila da napravi bakin kolač za decu u komšiluku. Svi su se bili na svojim biciklama i jurcali kad ih je iznenadila punim tanjirom i idejom da prodaju bakin kolač susedima i tako nešto zarade.

– Je l’ veruješ, na kraju tog malog trgovačkog eksperimenta oni ti zarade nešto više od 100 dinara i krenu da se raspravljaju.

– Oko čega mogu petogodišnjaci da se raspravljaju, majke ti?

– Kako oko čega? Pa oko zarade! Nisu mogli da se dogovore šta će s novcem. Jedan hoće čips, drugi sladoled, četvrti čokoladu. I niko ne popušta! Ovaj moj predložio da sutra prodaju bombone, pa kao zarade više i ispune dve-tri želje. Oni ni da čuju! Svako tera po svome!

– I šta je bilo na kraju?

– Ništa. Podelila sam „pazar“ svima na jednake delove. George se odrekao svog dela. Kaže, ne zanima ga. Raziđoše se ljuti.

Sećam se da smo i mi izgovarali tu čuvenu rečenicu: „Neću više da se igram!“ kad ne bi bilo „po našem“. Ali niko nikada nije ušao u kuću. Ta rečenica je bila okidač za dogovor, jer je uvek taj jedan koji se ljuti bio bitan za igru. Svi iz ekipe su bili važni.

Mi smo odrastali devedesetih i nismo imali pojma da je to nešto strašno. Nismo imali telefone i kompjutere. Niti smo jurili rekorde na igricama. Glumili smo Nindža kornjače i Moćne rendžere. Rasprava je uvek bila goruća oko podele uloga: „Pa nije fer! Hoću ja da budem ovog puta Mikelanđelo! Svaki put sam Rafaelo!“ Ulica je ječala od moćnih uzvika, od brojalica i razbrajalica, od mraka u kom smo se krili. Hteli smo sve, mogli smo sve, bili smo sve. Užinali smo džem namazan na hleb, svežu papriku ili prženice. Pili smo „Step“ sokove i žvakali žvake-cigarete. Zimi bi se jakne mokre od snega ledile na nama. Bili smo nezaustavljivi.

U kuću smo ulazili posle četvrtog maminog poziva i pretnje da nas više uopšte neće pustiti napolje. Igra je sutradan nastavljana gde je prekidana.

– Znaš šta je sad tu najgore? Što je ispalo da su oni baš lepo vozili svoje bicikle dok im ja nisam predložila ovu igru. A u stvari, predložila sam, jer sam znala da će u suprotnom, čim se smrači, oni da se uvuku kod jednog u kuću da igraju igrice. Muka mi je od takvog vikenda!

– Vikenda s igricama?

– Ne, nego tihog vikenda. Sećaš se kad smo mi bili deca? Pa četiri ulice okolo su brujale od naših igara. Oni zalepe svoja lica za ekrane i ne pogledaju se skoro celo veče. To je tužno.

To je tužno. A to smo mi napravili. Tamo gde je skupoća pojela novčanik, nemaština je pojela dušu. Tamo gde može da bude zabavno, mi računamo. Prvo mi veliki, pa posle oni mali. Jer ti „mali ljudi“ sve vide i čuju. Odjednom, niko više ne mari za ono: „’Ajmo to zajedno!“, jer svi misle na to koliki će biti njegov deo. Hoće li biti jednako? Da me neko ne prevari? Sigurnije je da ja to uradim sam. Možda ona pogreši. Ma ko sme da se osloni na njega!

Možda to znači biti oprezan, odrastao i odgovoran, ali ako je to sve što ovaj odrasli svet nudi, ja stvarno neću više da se igram!

Idem unutra! Evo vama moj deo!

Izvor: Lola

1 KOMENTAR

Napiši komentar

Komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj – Top Novosti neće objavljivati. Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Istovremeno, redakcija Top Novosti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Top Novosti već se smatraju stavom čitalaca. Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.
Please enter your comment!
Please enter your name here


7 + 5 =