Ko kasni sa zimnicom?

0

Mojoj svekrvi, koju bez trunke ironije zovem majka, još veruju da se divno slažemo. Jer živimo u istoj kući samo godinu dana. I svi očekuju neki zaplet, začkoljicu, bilo šta što će da otključa kliše o snaši i svekrvi (ovde se kaže snajka).

Prošle godine preterasmo zajedno zimnicu. To je jedna velika filozofija, znate. Posebno ako vam nad glavom visi oreol snajke. Jer se u P. najjasnije pokazuje relativnost vremena. U 21. veku smo kad se gleda Veliki brat, Dvor, Farma, Menjam mozak za 50 eura. Kad se pravi svadba i kad novo čeljade uđe u kuću, tad smo još moderniji. Koristimo se ultramodernom – supersoničnom – najpametnijom – mašinom: vremeplovom. Odredište: srednji vek.

Prema cenjenom mišljenju okoline, snajka i svekrva treba da su u stalnoj borbi za prevlast nad / zbog / prema / stavi koji hoćeš predlog – sinom / mužem / domaćinstvom / roditeljstvom itd. Da ne raspredam o temi koja je stara koliko i Zemlja. Kliše u originalu i sve njegove varijante, pa… Ako ne iskače iz časopisa, skače vam po kući.

Mene je zaobišla ta radost. Valjda zato što smo obe razumne. I što volimo našu zajedničku ljubav, a da se ne guramo. Ali nije u tome suština. Suština je u zimnici.
Beograđanke neće nikada moći da jedu tako ukusan ajvar kao što ga spremi gospođa iz P. Ne zato što postoji neki tajni sastojak, ljubav prema ukusnom i hranljivom ili uštedi. Sve je to zbog filozofije. I to vrlo proste.

O čemu mogu da razgovaraju komšinice u avgustu kad se sve serije repriziraju zbog godišnjih odmora? Ko nije doživeo ne može prepričati. To je fantastična kakofonija na radnom mestu, na ulici, u slobodno vreme, gde god. A svaka gospođa – velika – domaćica koja drži do sebe mora da se pohvali nekom posebnom poslasticom pred svima. Jer samo ako spremaš zimnicu tako da za to zna ceo svet – računa se.

Nešto kao pravarijanta facebook-a. Gđa odluči da sprema zimnicu, najvljuje događaj, da ne kažem event, mesec dana, poziva sve poznanice i rođake da vide kakvu je lepu i jeftinu papriku našla na pijaci, kao da joj je neko poklonio, a ne da se i to plaća, nekoliko dana se objašnjava sa komšinicama zašto pored regularnog ajvara treba da se spremi i onaj sa paradajzom, koji je prste da poližeš, ali samo kad ga ona sprema, ne i njena svekrva ili Cica iz donje ulice.

Onda se otvara teatar: niko ne zna koja je to muka, greje sunce, duva vetar, iznenadila je kiša. Komšinice se slikaju pored šerpe, sa varjačom, dok ljušte ili peku papriku, šljive. Sledi pesnički deo – hvalospevi ajvaru, domaćicinim zlatnim rukama, šećeru u džemu.

Dok se rasvestite, gospođa – dobra – žena – i – domaćica vam je prepričala svoju muku u pola sata i poziva vas da probate zimnicu kakvu još niste probali. Pre zime.

Nisam još stigla da rastumačim ima li u tom pogledu na kraju razgovora više sažaljenja za mene ili pobedničkog likovanja za dotičnu.

Prema cenjenom mišljenju okoline, moja nesvakidašnja svekrva i ja i ove godine uveliko kasnimo. I sa zimnicom i sa prostiranjem klišea na žici – da svi vide i čuju.

Nikom izgleda nije jasno da smo nas dve jedno divno prijateljstvo krunisale zakonskom vezom. I da zajedno, i bez publike, spremamo najbolji ajvar na svetu.

Bar tako moj Žmu kaže. Ljubi ga majka.