Kako se nekada slavio Dan škole

0

Prolaze godine, mi starimo, smanjujemo se i brojčano, i po pameti, po navikama, po običajima, a nešto se prčimo, pričamo mlađariji o našem odrastanju a oni se kesare, klibere, podgurkuju, samo što ne pitaju – koji su ovo dinosaurusi, što ih nešto ne satre, i nastavljaju odrastanje uz ajfon i neku, šta ti ja znam koju tehnologiju.

E deco draga i vi koji se tako osećate, da vam kažem kako smo mi slavili Dan škole, u onom vremenu materijalnog siromaštva ali jakoga duha, ma kako se vama to sada čini zaostalim.

Dan moje škole Svetislav Mirković – Nenad u Maloj Plani kod Prokuplja je bio, ukoliko me pamćenje dobro služi u aprilu mesecu. Mi deca smo živeli za taj dan.

Tog dana svečano obučeni, ako se moglo to tako smatrati, u toj opštoj sirotinji, sa nešto novijom odećom i obaveznim cvećem, očešljani, taze okupani sa nastavnicima okupili bi se oko spomenika Nenadovog i gledali ga onako bronzanog i večito mladog.

Plakali smo za njegovu majku, koja je sirota svake godine bila tu sa nama, malo zaplakala a i mi poneko sa njom, u njenoj večnoj žalosti za sinom koji je poginuo u borbi sa Bugarima u Blacu 1941 godine.

Tog dana obavezna je bila i priredba sa recitacijama i prigodnim programom i predstavljanjem pisanih sastava nas učenika. Jedne godine za pismeni sastav “Gorke kruške“ dobio sam prvu nagradu, gde sam opisao kako je mene i moja dva drugara Mikita Vulovog i Mićka Radojicinog, izudarala učiteljica jer smo brali neku krušku zadavljaču a gazda koji se stalno šalio sa nama decom, povikao – kako to đaci, a lopovi. Na našu nesreću to je čula i učiteljica i svi pokušaji čika Vlajka da kaže kako se šalio bili su bezuspešni. Tu mi je bilo i malo smešno kad udari šamar Mikitu, njemu se na bucmastom obrazu ocrtaju prsti učiteljice.

Posebna počast je bila što sam kao prvonagrađeni pozdravio prisutne, sa posebnim uvažavanjem Nenadovu majku, i pročitao sastav za koji sam dobio novčanu nagradu, a sećam se, kao da je juče bilo, i moje treme, i mog ponosa i aplauza prisutnih, i vatre u ušima, svega se sećam, a ljubav prema pisanju mi je usadila moja nastavnica Biljana Najdanović koju i sada ponekad sretnem u Prokuplju.

I da, kao sirotinja kupio sam gumene opanke, u našem kraju poznate kao popke, i tako je moja prva i jedina književna nagrada otišla u ekonomsku sferu. Samo da dodam, kad sam kao predstavnik škole bio u Prokuplju u Tatkovoj školi na takmičenju iz srpskog jezika, kojom prilikom mi je majka preradila vuneni džemper i okrenula ga tako da je bio kao nov. Stideo sam se tada moje sirotinje.

Za moje pojmove ova varoška deca baš lepo obučena i kad odgovarasmo na neka pitanja, ostalo mi je u sećanju da su ih njihove nastavnice korile samnom ~ evo vaš drug iz sela koji radi kući i živi u selu to zna a vi što ne radite ništa neznate. Ona deca me gledala popreko, sećam se kao da je juče bilo.

Nadam se da sam ovim podsećanjem bar nekoga vratio u to vreme…

(Autor: Zvonko Prelić)

Napiši komentar

Please enter your comment!
Komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj – Top Novosti neće objavljivati. Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Istovremeno, redakcija Top Novosti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Top Novosti već se smatraju stavom čitalaca. Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.
Please enter your name here


2 + 8 =