Ivica Trailović: 40 godina u zagrljaju s muzikom

1

Ivica Trailović je Prokupčanin muzičkog srca. Iznikao iz porodice bez muzičkih talenata, ali u ulici muzičkih legendi Prokuplja, on već 40 godina svira, stvara i podučava one najmlađe.

Muzički je urednik Film kluba Prokuplje. Komponovao je muziku za filmove „Aladin i čarobna kanta“, „30 Carskih leta“, „Sekira“, „Ponovni susret“ i „Kotrljanje“, ali i za pozorišne predstave „Iza kulisa“, „Arizanska priča“, „Majstor i Margarita“ (prva nagrada za pozorižnu muziku na Republičkom festivalu pozorišta u Lebanu), „Štrecilija“.  Svaki Fedes oplemenjen je njegovom pesmom, a odnedavno se posvetio i podučavanju mladih.

Neću da budem vunderkind

Svoj prvi nastup pamti po violini. Nastupio je u Ajdanovcu daleke 1976. godine sa tadašnjim KUD Abrašević, čiji je ansambl predvodio Dragan Sredojević.

– Drugovi jurcaju za loptom, a ja vežbam violinu. Uh, kad se setim kako mi je teško padalo. Hteo sam da budem kao moji drugovi, a ne da budem vunderkind i da svi govore: evo ga ovaj mali što svira violinu, kaže Ivica.

Uprkos mladalačkom prkosu stajala je muzika kao odgovor na sve – ubrzo savladava gitaru i onda kreću da se nižu koncerti. Danas svira gotovo sve žičane instrumente, poznaje klavir jer se nametnuo u kompozitorskom radu. Poznaje i principe sviranja duvačkih instrumenata, za  udaraljke kaže da ih je naučio silom prilika.

 – Ponekad nije bilo bubnjara u orkestru pa sam i to radio. Moram da kažem da me je pored svega toga ipak nekako gitara vezala u čvor i evo već 40 godina još uvek je otkrivam na sopstveno zadovoljstvo, kaže s osmehom.

Ulicom muzičara do muzike

O korenima svog talenta ne zna mnogo. Niko pre njega u porodici nije bio muzičar niti se bavio muzikom.

– Imao sam sreću sa se rodim u ulici muzičara. Da pomenem neke Straško, Nidža, Milentije Tabadžijž, Mladen Bujer, Sveta Mangup, Giba, Rade Stanisavljević, Dragan Banović, Mićko, Kalea. Nisam imao izbora ulica današnjih lipa bila je ulica muzičara i to vrhunskih kakvih danas gotovo da i nema. Pa i te lipe u mojoj ulici sadio je čuveni pevač Aca Cvećar. Izvinjavam se što govirim samo njihove nadimke, jer za Prokupčane je to njihovo umetničko ime, taj nadimak, kaže Ivica.

Bez muzike kaže ne zna šta bi bio, jer je muzika sve što ima.

– Da nije muzike naselio bih se u ulicu muzičara i kad bi to moglo opet bih sve iz početka isto. Moji sinovi kreću polako mojim stopama. Od rođenja su u svetu muzike, stvaranja i mislim da imam naslednike. Šta čovek može lepše da doživi?

Da li inspiraciji smeta digitalizacija?

Komponovanje se sa pojavom digitalicije promenilo – do nedavno nezamislive stvari postale su moguće. Kao primer Ivica navodi to što u svom kompjuteru ima sekvencer sa 12 simfonijskih orkestara. Stvaranje studijske muzike uslovilo je posvećenost dizajnu zvuka.

– Posebno kada je reč o snimanju govora živih instrumenata i zvukova okruženja, pa čak i stvaranju novih zvukova. Poseban izazov je snimiti glumca koji glumi neku ulogu. Uhvatiti taj momenat njegovog maksimuma, e to je pravo zadovoljstvo. Paparaco zvuka!

Stvaranje u doba digitalizacije se jeste promenilo, ali je i dalje nemoguće bez inspiracije.

– Digitalizacija je neminovnost savremenog čoveka, ona je ušla u svaku poru umetnosti i postala nezamenjiv deo, ali je opet inspiracija meni čudo neobjašnjivo. Nekad je dovoljan pokret, pogled, ćutanje, reč pa da kresne varnica muzike. Ipak, mislim da je porodica izvor svih inspiracija. Nama umetnicima preko potrebna, mada se nikada ne odužimo dovoljno, valjda što smo u nekom svom svetu.

Pozorište ili film?

Razlike u stvaranju muzike za pozorište i film za Ivicu predstavljaju izazov. To je prostor u kome je on kompozitor, ali i čitalac scenarija, pozorišnog komada, pa i svoje inspiracije.

Često mi postavljaju to pitanje ima li razlike u komponovanju muzike za film i pozorište. Film je 7. umetnost i jedina za koju se tačno zna kada je nastala. Mislim tačan datum, sve ostale umetnosti su ostale bez tog datuma u dalekom ljudskom zaboravu. Za dobar film potreban je dobar scenario, priča koja svojom magijom podigne sva čula. Postoje momenti kada kompozitor ima svu slobodu da van scenarija uradi neku svoju muziku. Znači, lakše je kad imam scenario, izazov je kada taj scenario trebam sam da napravim.

Pozorište je u pravom smislu reči život za sebe pun iznenađenja poraza i uspeha. U filmu snimaš kraj, pa početak, pa deo radnje i treba dosta iskustva da se sve to sastavi u glavi, u pozorištu se zna poredak: čitajuće probe, izlazak na scenu, rad na scenskom kretanju i celu radnju proživiš od početka do kraja.

I ako me pitaš šta više volim film ili pozorište iskoristiću dečiju dilemu, volim i jedno i drugo, ali pozorište malo više.

 

Tišina kao odmor.

Nakon četrdesetogodišnje zavedenosti muzikom, Ivica kaže da je jedno moguće opuštanje uz – tišinu.

Interesantno, ali kad hoću da se opustim ne slušam ništa. Tišina najbolje opušta. Valjda se preopteretim muzikom pa lečim zasićenje. Najbolje se osećam u prirodnoj ne gluvoj tišini.  Od ove druge me bole uši.

Nasuprot ovoj tišini stoji umetnost koja oplemenjuje i leči sva zla ovog sveta, ali i mjuzikl – kao jedna velika nedosanjana želja ovog umetnika.

– Mjuzikl je kreativni vrhunac svakog kompozitora, ako ja sebe smem da nazovem tim uzvišenim zanimanjem, kaže Ivica.

Nesumnjivo je da će Prokupčani uživati u tom mjuziklu. Nakon 40 godina zagrljaja sa muzikom, pitanje je samo hoće li inspiracija odvesti Ivicu u pozorište ili film.

 

1 KOMENTAR

Comments are closed.