Da li da ovde ostanem il’ neko drugi postanem?

Ustalio se (ne)popularan izraz – odliv mozgova. Ljudi odlaze. Ljudi odlaze i o tome govore. Jasno, besno, ogorčeno, tužno. A sad Adio.

Još je Šurda odlazio tako što ga je ispratila cela čaršijska kafana. „Idem da im pokažem da sam neko.“

Sad je, uglavnom, samo – idem. Da zaradim. Trbuhom za kruhom.

Umesto čaršijske kafane sad je tu fejsbuk status. Ako si iole poznat, onda daj status dospe i u novine. I onda svi mogu da vide da ideš. I zašto ideš. I koliko si besan.

Računam, to sigurno nije lako. Rešiti se. Otići. Pisati status o tome. Računam, najteže je opraštati se. Rastati se.

I uopšte nije lako čitati te statuse.

Prvo te obuzme neka žalost. Pa pomalo slegneš ramenima. Onda te iz potištenosti prenu neke psovke. Pa shvatiš da oni što idu misle da si budala što ostaješ. Pa ti ne bude svejedno što ti neki tamo stranac lepi na čelo etiketu, a ne poznaje te. Ne zna zašto ostaješ. Ne zna zašto ti nije palo na pamet da odeš. Ne zna zašto nemaš hrabrosti da o odlasku misliš.

Pa onda negde osvane status gneva i nemoći ovog što ostaje. I u njemu su psovke. I u njemu su patriotska slova. I ono izaziva potištenost, tugu i bes. Zažališ što nemaš neke magične moći. Pa kreneš sa brigom da misliš na ove što odlaze. Ama, srećan vam put!  Sreća nam svima treba.

Kad bismo malo manje razmišljali o granicama, a više o visinama sve bi nam bilo jasno. Granični prelazi i ne znače baš mnogo sve dok su pod istim nebom.

Da, želimo iste stvari.

Da, želimo da nam deca rastu bogata i zdrava.

Da, želimo da imaju dobre patike, nove telefone i knjige.

Da, želimo da govore srpski i da znaju ko su bili Sveti Sava, car Lazar i gde je Drina.

Da, želimo da rastemo, a da ne zaboravljamo ko smo.

Ali izgleda da sada to baš i nije izvodljivo. Izgleda da prethodnih trideset godina nije ni bilo. Samo što sad imamo internet da svima to i kažemo.

Evo ga moj status:

Ako ideš, seti se da ne ideš daleko. Ako ideš, seti se da je to isto kao kad ideš iz roditeljskog doma u Beograd na studije. Radiš to da bi ti bilo bolje. Radiš to zato što je vreme.

Ako ideš, seti se da je to tvoja odluka. Ako ideš, raduj se. Jer ako ideš, to znači da imaš gde da se vratiš.

Ako ideš, zgrabi svet!

Ako ostaješ, seti se da zbog sebe ostaješ. I u životu, i u bajkama, uvek ima više veštica i aždaja. Ako u tvojoj priči ne postoji dobra vila – postani to sam sebi.

Ako ostaješ, zgrabi svet!

Jer na kraju, nikoga više nije briga kad je ovo počelo i kad će da se završi. Svi želimo samo da trajemo i da život, bar ponekad, bude ono što želimo.

Raspitaj se kod sudbine da li da odeš ili ne.

1 KOMENTAR

  1. A ko bi isao da ima posao i barem pristojnu platu,bar za hranu i racune ne mora skup mobilni? Ili da ostane i juri vezu kod gLaketica da bude zaposljen bilo gde i radi bilo sta i da uzme odmor dve nedelje da bere marele da prespoji …mozda i dobar tekst

Comments are closed.