Grad koji stoji niz brdo

0

Druga promocija romana “Grad niz brdo”, profesorke Zore Popović protekla je u prijatnoj i prijateljskoj atmosferi. Dragan Brajaktarević je na samom početku opomenuo prisutne da je čas počeo i da je profesorka u učionici.

Ovo je bio po svemu neobičan čas. Profesorka je pročitala odlomak iz svog romana, a onda je njen učenik, Dragan Ognjanović, “dobio zadatak” da govori o pročitanom delu.

– Ovo je roman odrastanja, roman školovanja, koji nam prikazuje razvoj i rast glavne junakinje od devojčurka do zrele žene koja je završila fakultet. Roman nije arhitektonski građen, nema poglavlja, nema odlomaka, podeljen je na dva dela koji jasno odvajaju život glavne junakinje na život srednjoškolke u Prokuplju i život studentkinje u Beogradu. Ovo su stranice na kojima defiluje čitava galerija likova, kako to obično biva u tom periodu sazrevanja, a život u učionici prikazan je sa mnogo humora i optimizma koji je svojstven upravo mladim ljudima. Složio bih se sa recenzentom kada je u pitanju struktura romana – ona je muzička: slične i različite situacije se u romanu ponavljaju, ali u drugačijem tonalitetu, rekao je Dragan Ognjanović.

U ovom romanu možete otkriti mnogo o zanimljivoj i duhovitoj Lori, o njenom životu učenice i studentkinje šezdesetih godina prošlog veka, ali i o jednom potpuno drugačijem vremenu koje je iščezlo.

Autorka se na završetku “časa” obratila prisutnima rečima zahvalnosti i otkrila da je roman pisala godinu i po dana, u tišini.

– Godinu i po dana nisam čitala ništa sem Politike petkom zbog programa i ukrštenih reči. Želela sam da ovo uradim sama. Potpuno sama, bez ikakvih upliva.
Pitanje koje neizbežno iskrsava pred svakog pisca jeste motivacija za stvaranje. Kako, zašto i zbog čega baš sada napisati (ovakvu) knjigu?

– Motivaciju sam imala unazada za neko duže vreme, ali pogotovu kada se generacija kojoj pripadam okupljala na svakih pet godina na proslavljanju godišnjice maturiranja. Onda sam gledala pripadnike svoje generacije i uživala u mnogo čemu što su ti ljudi radili i što su postigli u životu i onda sam rešila da moram o njima da govorim. Da moram, i da moram, i da moram! Tu je motivacija bila – ONI! Generacija kojoj pripadam. Materijala je uvek bivalo. Po fotografijama, mnogo smo se fotografisali, pogotovu kada samo se zapošljavali, kad smo imali para da kupimo aparate ili da plaćamo fotografe, tako da imam puno fotografija kao uspomene i kao podsticaj za to stvaranje. Na poleđini sam zapisivala svoje utiske, doživljaje, sve što mi padne na pamet. To su bili dokumenti toga vremena, vremena kom smo pripadali, rekla je autorka.

Promocija romana se nije završila zvonom za kraj časa, već čestitanjem i potpisivanjem knjige. Profesorka je najavila drugi deo romana o Lori, u kom će po svoj prilici biti reči opet o školi, sa jednom bitnom razlikom – junakinja će biti sa druge strane katedre.

1 KOMENTAR

  1. Molim vas mozete li mi reci gde mogu da kupim knjigu moje bivse profesorke.




    0



    0