„Evo Srba, evo Srba!“

0
Foto: Tamara i Milan, privatna arhiva

Nakon uzbudljive vožnje kroz Srbiju i Crnu Goru do primorja, Tamara i Milan obilaze Boku Kotorsku i tvrđavu Goražda. U ovoj tvrđavi jedna ukrajinska porodica će Milanu nadenuti neobičan nadimak.

– Stižemo do Goražde, vrlo je jeziva, ali nam je pažnju odvukao zalazak sunca nad Bokokotorskim zalivom. Uhvatili smo ga u poslednjim sekundama. Ulazimo u mračnu tvrđavu i u jednom trenutku počinje nešto da pišti. Milan staje u mestu i viče „Stani! Idem po nož!“  A ja ostajem sama u tvrđavi. Kada se Milan vratio ustanovili smo da unutra ima slepih miševa i da nam baš ne ide na ruku to što polako pada mrak. Doneli smo odluku da je posetimo za par dana po danu. I kada smo krenuli nazad sreli smo jednu porodicu sa detetom od 3 – 4 godine iz Ukrajine. Milan je pokušao da im objasni da nije pametno ulaziti sa detetom unutra da ne bi dobilo traume zbog slepuh miševa, ali mu to baš nije išlo za rukom, jer nije znao kako se na ruskom kaže slepi miš, a oni engleski nisu govorili. Međutim, Milan se seti filma i spominje im Betmena, jer oboje ne možemo da se setimo kako se na engleskom kaže slepi miš (a zamislite, kaže se „bet“), ali oni i dalje ne kontaju šta Milan pokušava da kaže. I onda im je on pokazao sliku slepog miša koji mu je neposredno pre početka putovanja uleteo u stan i oni oduševljeno viknu u glas „Aaaa, letuška!“, a zatim krupnim očima pogledaju u Milana i viknu „Beeeetmeeeeen!“ Pa tako je, bre, ljudi, Betmen! Kroz smeh smo još malo popričali, zapravo onoliko koliko smo se razumeli i svako je otišao u svom pravcu. Eto, tu smo naučili i novu reč, „letuška“. – priča nam Tamara.

Goražda, Foto: Tamara i Milan, privatna arhiva

Nekoliko dana ostaju u Prčnju, a zatim obilaze Kotor, Perast i Herceg Novi gde ponovo noće. Odatle, put ih vodi ka Republici Srpskoj i Trebinju, a usput obilaze i „Tajno brdo”. Kako im se Trebinje mnogo dopalo donose odluku da tu ostanu još jednu noć. Uz to, u gradu se proslavlja gradska slava, pa je atmosfera za obilaske i sklapanje novih poznanstava idealna. Otuda nastavljaju svoj put kroz Bileću, pored Korićke jame, kroz Gacko polje do Tjentišta.

– Tu se opet švercujemo u kampu uz pomoć momaka iz Trebinja i družimo sa njima do kasno u noć. Zanimljivo te večeri je to da se jedan od njih toliko obradovao da napokon u kampu dođe neko s kim ne mora da priča na engleskom da je čuvši srpski pozvao svog druga vičući: „Boro, evo Srba, evo Srba!” jako upečatljivim akcentom. – smeje se Milan.

Put ih dalje vodi kroz Foču, Goražde, Višegrad, posećuju manastir Uspenja Presvete Bogorodice i spomenik Voždu Karađorđu koji se nalazi na brdu iznad manastira, a potom odlaze na Mokru Goru uz obilazak Šarganske pruge i Mećavnika. Tu im lokalci izlaze u susret i dozvoljavaju da postave šator u dvorištu jednog starijeg gospodina, gde i prenoće.

– Čovek nam je baš izašao u susret, kuvao nam kafu, poslužio ratlukom i rakijom, a čak nam je i ostavio ključ od njegove kuće da se poslužimo dok on nije tu. Veliki čovek. – priča Tamara.

Drvengrad, Foto: Tamara i Milan, privatna arhiva

Narednog dana odlaze do Kremne i baš kod skretanja za Kremnu sreću grupu bajkera iz Niša, koji su krenuli na sličnu rutu, samo u kontra smeru. Pošto razmene utiske, obilaze Kremnu, pa kroz Užice do Kađenice, crkve u steni u Ovčarsko – Kablarskoj klisuri, koja je za Tamaru bila uspešan pravi planinarski poduhvat.

– U Ovčar banji noćimo, a tu nam izlazi u susret lokalac Milun, vlasnik restorana “Banjsko sokače”. E ono je raj na zemlji. Ne umem ono da opišem rečima. Odmor za dušu, melem za oči, a Milun sve to upotpunjuje svojim gostoprimstvom. Na njegovu preporuku svraćamo u Čačak do moto kluba Mančula i tu upoznajemo mnoštvo bajkera sa kojima menjamo plan. Ostajemo tu dva dana, a onda idemo sa njima u Topolu na moto skup. – priča Milan.

Nakon opuštanja sa novim prijateljima po točkovima u Čačku i Topoli, Tamara i Milan obilaze Oplenac, a zatim i manastir Manasiju. Tu upoznaju jedan par iz Beograda na Jamahi i sa njima odlaze do vodopada Lisine, gde noće.

Ovde se već nazire završetak tronedeljne pustolovine: narednog i poslednjeg dana putovanja na motoru obilaze manastir Ravanicu, svraćaju u Ćupriju kod Milanovog  prijatelja i polako kreću  autoputem kući. U Prokuplju ih čeka vreli asfalt i dovoljno vremena da osmisle gde će se sledećeg puta otisnuti u avanturu.