Izlazim iz kuće. Sneg je već okitio grad u svom stilu. Svuda oko mene su prodavnice ukrašene ukrasima i sijalicama koje svetle u raznim bojama. Ljudi u njima kupuju poklone i spremaju se za praznike koji predstoje.

Pahulje igraju svoj praznični valcer ne znajući gde će se on završiti. Možda na kapama slučajnih prolaznika ukrašavajući ih, možda na trotoaru čekajući da ubrzo neko na njima ostavi trag ili u rukama vesele dece koja plešu zajedno sa njima. Koračam ulicom dok sneg pucketa pod mojim čizmama.

Zastajem na trenutak. Vidim je. Vidim tu tajanstvenu devojku smaragdnih očiju. Uvek bih prepoznao tu plavu kosu koja se rimuje sa pahuljama koje se presijavaju u njoj davajući joj još jači sjaj. Nekoga čeka. Krećem ka njoj. Nervozan sam. Razmišljam da li će me prepoznati. Prolazim pored nje upućujući joj jedno kratko “Zdravo”. Odgovara mi istim pozdravom i poklanja jedan topao i nežan osmeh. Odjednom mi postaje toplije. Osmeh mi se crta na licu sam od sebe. Imam osećaj da se pod mojim nogama sneg topi. Jedan njen osmeh je dovoljam da u meni probudi hiljadu vatrometa. Dovoljan je da me u sekundi učini srećnim.

Okrećem se da je još jednom pogledam, ali ona više nije tu. Mesto na kom je do pre par trenutaka stajala sada je prazno. Nestala je baš kao sto se i pojavila, iznenada. Izgubila se negde u masi ljudi ostavljajući za sobom samo slike u snegu nacrtane đonom njenih čizama koje pahulje već počinju da menjaju. Nastavljam svoj put sa osmehom razvučenim preko celog lica zahvalan na jednom njenom pogledu i osmehu koji me je ugrejao. Željno čekam sledeći slučajni susret sa tajanstvenom devojkom smaragdnih očiju.

Tamara Miladinović

Književna omladina Prokuplja