Će vidimo!

1
Foto: Kristina Stamenković, Privatna arhiva

Naljutio se drug iz Prokuplja koji živi u Beogradu, na druga iz Prokuplja koji živi u Prokuplju, što ga čekao na kafi pola sata.

(Radnja priče dešava se u Prokuplju.) U međuvremenu, kako mi je baza poslednje godine više u Prokuplju, postala sam koordinator za „kulturološke nesporazume“, koje sam i sama doživela pre godinu dana. Prokupački kulturološki šok, na koji nisam bila spremna, jer ga obično očekujem kad putujem Usvet, desio se na relaciji od 300 km naše lepe zemlje. Taj kulturološki šok mogao bi, još, da se nazove “ Će vidimo (ćevidimo).

Ćevidimo je pojava koja nastaje kad pokušaš nešto da utvrdiš i da se dogovoriš s nekim iz Prokuplja. – Hoćemo tad i tad tamo i tamo? – Će vidimo, će se dogovorimo. Mislim da ne postoji mesto gde se reč „dogovor“ više upotrebljava, a da ima manje dogovora. Ćevidimo može da se nazove i – će se čujemo ( ćesečujemo). 
Će se dogovorimo, i Aj na kafu, ne prolazi u Beogradu, sem ako ne živiš u istom komšiluku sa svim prijateljima. Aj na kafu obično podrazumeva da kreneš sat do dva pre te kafe, jer ako čekaš kad ti dođe a da u isto vreme i tom nekom dođe, a da imate oboje vremena, možda spontano popijete kafu- nikad.

I navikneš se da mora da postoji neki plan. Plan za kafu, užas, a?

To se manifestovalo tako da, u svojih sat/ dva pauze, kad bude puno posla, dogovorim s nekim kafu, koja se pretvori u-sad ću dođem- i taj neko dođe na pola pauze, i kafu pijemo 20 minuta. -Ajde, bre, pa ne moraš u minut da počneš baš, a?

Isto, čini mi se, da sam se sa nekim ljudima češće viđala dok nisam bila tu- činjenica da sam sad tu kao da znači da se podrazumevamo, i da sad, pošto možemo da se vidimo kad hoćemo, možemo da se ne viđamo. Će se dogovorimo.

Jednom smo, čak, sedeli u kafiću u jutro kad je trebalo da odemo na neki izlet i raspravljali se, da ne kažem svađali, pola sata gde ćemo da krenemo čim popijemo kafu, jer je svako vukao na svoju stranu. Nesporazum jer je svako podrazumevao nešto drugo, pošto smo se veče pre toga rastali sa- Idemo sutra negde- Gde- Će se dogovorimo ujutru.
Da se razumemo, ni ja nisam nikakav Švajcarac, i moj prirodni talenat za kašnjenje strogom disciplinom sveden je na 5 do 10 min. Ni ja ne bih volela da imam isplaniran svaki minut svojih narednih meseci, i zbog lepote spontanosti, i zbog, jelte nepredvidivosti života. Ali, prazan hod, koji me je ovde sačekao, izluđivao me je pre nego što je počeo da me zabavlja.

U Prokuplju, vreme protiče sporije i ima ga kol`ko `oćeš. To je stvarno lepo,i život je mirniji. Kaže drug iz Kosta Rike što je bio skoro u Prokuplju- ovde su ljudi opušteniji i više se smeju nego u Beogradu. Ali, brate, čik probaj da se nešto dogovoriš. Što je dogovor za dalji datum, što je povod neformalniji, i što preciznije vreme pokušaš da utvrdiš, mogućnost da do dogovora dođe obrnuto je srazmerna.

U velikom danu koji traje beskonačno,u mestu gde svuda stižeš u minutima, nametnuti nekom obavezu par dana unapred u određeni sat mora da užasava. Moraš svaki dan da misliš na taj sat kad ćeš da odeš na kafu, moraš da se opterećuješ, moraš da planiraš. A to je kafa, to nije stres, tu ne bi trebalo da postoji takvo opterećenje- podsvesno oseća naš Prokupčanin, i njegov duh se buni protiv stega dogovora, planiranja i formalnosti bilo kakve vrste.
Prokuplje me je usporilo, ali i podsetilo da su ljudi takvi kakvi su, i da gde god putuješ/ živiš, treba da razumeš ljude i da poštuješ njihove navike, i pre da pokušaš da doskočiš onome što ti ne odgovara, nego da promeniš, tako što ćeš, npr, da zakažeš kafu dva sata pre nego što je stvarno planiraš, da se praviš da ćeš da se naljutiš, da se dogovaraš u slobodno vreme i da ne planiraš ništa drugo, eventualno da gledaš u pasulj kakve su mogućnosti za dogovor.

Ili da se preselim u Niš?

Autorka: Kristina Stamenković

1 KOMENTAR

Comments are closed.