Će si bude

0

U P. ne postoji magični kej sa kog možeš da gledaš u reku i filozofiraš o životu. Mada nam filozofiranje nije uskraćeno, pa se pitam: da li u bajkama uživamo toliko zato što znamo da imaju srećan kraj?

I zašto je toliko teško primeniti to uživanje i na život.

Znate ono, probudite se i život vam izgleda isto kao na Instagram profilu?

Postoji to jedno mesto sa kog se lepo vidi kako se reka uvija i izvija. I kako sa sobom nosi sve što joj daš. Osmehe, brige, prve poljupce.

Na tom mestu sam shvatila da i teške stvari mogu da okrilate.

Da sa malo elana mogu da sastavim dobru priču i od klišea.

(Na primer: udahnem duboko. Jer hoću da (do)živim život punim plućima. Ustanem na desnu nogu. Jer se po jutru dan (pre)poznaje. Kažem sebi: najbitnije je zdravlje.

Ne dam da mi se crni oblak spusti na pleća. Umesto ružičastih nataknem narandžaste naočare. Ili spustim roletne.

Hakuna Matata.

Će si bude.)

– Mora da nam nije isti vazduh, kaže mi.

– Kako to misliš?

– Pa ti svoj začiniš elanom i sve se magično rešava, podsmeva mi se.

– Vidi, ja samo pokušavam da te oraspoložim, kažem joj.

– Aham.

– Ako problem postoji, postoji. Ako može da se reši, rešim. Ako ne može – žvaćem ga sa šećerom u prahu.

– Opa! Je l’ ga preliješ i čokoladom?

Vidim, zabavljam je. Ali i sarkazam je bolji od namrštene face.

Nasmešim se i pogledam u reku. Šta ću kad mi mrštenje ne ide od ruke. Ne slaže mi se sa kožom. Ne pristaje uz letnju haljinu. (Kad smo kod toga, ni uz kompletnu zimsku opremu).

– Ne, ne čokoladom. Čokolada ide posebno. U stvari, čokolada je glavno jelo. Slatka Hakuna Matata. Hoćeš malo?

Izvor: Blacksheep.rs