Bugarski zločini u gornjoj Toplici 1917.

3

Srbija je zemlja koz koju su prolazile i harale razne vojske. U toku Topličkog ustanka 1917. godine monstruozne zločine u Toplici počinili su Bugari. Metode tih zločina prevazilaze i najmračniju svest ljudskog uma. U krvavim zločinima Bugara nad civilnim stanovništvom u Toplici najviše su stradala sela i zaseoci na prostoru Lukova i Žuča. U tamošnjih 20-ak sela palo je više od 500 žrtava. Na spisku žrtava koje su Bugari zverski ubili nalazila su se i deca od svega nekoliko meseci. U ovom strašnom bugarskom pokolju izvedenom 12. marta 1917. najviše su stradala sela iznad Lukova.

Koliko su zverski bili bugarski zločini govore činjenice da su Bugari koristili sledeće metode mučenja, ubijanja i psihičkog zasrtašivanja:

  1. Ustanici koje su Bugari zarobili u toku Topličkog ustanka živi su odrani a njihova tela su zverski isečena i raskomadana. Na ovaj način su stradali ustanici iz sela Mrča, zaseoka Delići 12.marta 1917. kada su Miliju Milanovića, Radoja Miletića, Gligorija Antića, Radosava Milanovića, Vasilija Miletića, Nikolu Miletića, Radoslava Radojičića i Vojislava Radojičića, Bugari zarobili na Drenovoj Glavi iznad sela gde su se skrivali.
  2. Svoj krvavi pir Bugari su nastavili u selima Bačići i Seocu gde su pljačkali kuće i silovali a zatim zatvarali žene i decu i žive ih spaljivali u svojim kućama. Na taj način stradala je porodica Milorada Radovanovića iz sela Bačiće. Milorad Radovanović pomagao je delovanje komitskog pokreta koji je u ovom selu imao jako uporište. Na isti način je stradalo i petoro članova porodice Ivić iz sela Mrče kada su ih Bugari žive spalili u svojoj kući.
  3. Bugarski zulumi nad golorukim gorštacima nastavljeni su nad nejakima, ženama i decom, onima koji iz nekog razloga nisu bili mobilisani. Kako bi doznali bilo koju informaciju o skrivanju četničkih i komitskih odreda Bugari su zarobljavali decu, stavljali im ruke, noge ili druge delove tela u vatru nebi li ih na taj način prinudili da potkažu gde se ustanici skrivaju. Monstruozni bugarski zločini posebno su se ogledali nad devojčicama i ženama koje su brutalno silovali, trudnicama su rasparali stomake i iz njih vadili nerođenu decu koju su nabijali na bajonete ili bacali u vatru.

Ovo su samo neki od bezumnih zločina prema nedužnom stanovništvu koje je ubijano na svom imanju, spaljivano na svom kućnom pragu brutalno i zverski. Zločini koje su počinili bugarski okupatori tokom Topličkog ustanka i Prvog svetskog rata u rangu su sa zverstvoma počinjenim nad Srbima u Jasenovcu od 1941, do 1945. Za sve ove krvoločne zločine pravda nije bila dostižna. Za buduće generacije ovi zločini mogu poslužiti kao očiti primer nekažnjenog genocida nad jednim narodom u njegovoj kući, nad jednim narodom koji nije nikoga napao, koji nije prešao granicu, spaljivao tuće kuće, spaljivao tuđu letinu i ubijao tuđu decu. Ovaj genocid počinjen je nad onima koji su branili svoje. Još su tužnija vremena koja su iza toga došla, o “genocidu” danas nas uče isti oni koji su nad nama isti izvršili.

Sa istorijskog stanovišta razumevanje prošlosti je vrlo važno jer ko razume prošlost razumeće i budućnost. Narodi koji opstaju svoju državu ne duguju lideru, svoju državu duguju predhodnim generacijama koje su ih stvorile i sa čijih ramena su pošli. Oni poštuju svoju prošlost i cene žrtve svojih predaka koji su im obezbedili najskuplju ljudsku reč “sloboda” i ostavili im u zavet i amanet da održe tu slobodu za koju su se oni borili. Prirodno je i normalno da svaka naredna generacija polazi sa ramena one predhodne. Narodi i koji nestaju to zaboravljaju i gube, oni prihvataju neku novu “istinu”, onu koju im neko sa strane nameće.

Sa stanovišta istorijografije bugarskim zločinima u Toplici se najozbiljnije pozabavio Radoljub Gligorijević u svojoj knjizi “Počelo je u Kuršumliji”. Ova tema postala je ponovo aktuelna jer se navršilo tačno 100 godina od tih dešavanja. Sa stanovišta istoričara to nije tako davno. Akteri i žrtve ovih događaja bili su naši bliski preci dede, pradede, babe, prababe. Ova tema je ostala u amanet svima nama da je stalno nadograđujemo i da je čuvamo od zaborava. Stideti se svoje istorije ne moramo, trebamo je stalno isticati jer ona nije zločinačka i genocidna. Šta mislite stideli se svoje istorije Bugari, Nemci, Arnauti? Zanimljivo bi bilo proučiti ove događaje sa njihovog stanovišta.

Kraj. Prvi deo priče možete pročitati OVDE

(Autor: Dejan Rakić,profesor istorije)

3 KOMENTARA

Comments are closed.