Bračna svađa

0

Probudila sam se pored njega. Sa tri R. Raščupana, Ranjena i Razjarena. On je spavao, a na jastuku, pokraj njegovog levog uha, vrištali su Raskid, Rastanak, Razlaz. Mislila sam: to se nama ne može desiti.

Nije se ništa dogodilo sinoć. Događalo se mesecima. Noćas, negde oko 3h rekao je da mu je dosta.

– Ništa se ne događa. Ništa mi nije. Samo sam umoran! Ne znam zašto ti je teško to da shvatiš!

– Ne viči, probudićeš decu. I ne laži me više.

– Dobro, šta bi ti htela? Zašto svaki  razgovor s tobom mora da se pretvori u egzistencijalnu raspravu? I to u 3h ujutro? Umoran sam, spava mi se, shvati!

– Da dolaziš kući na vreme i razgovor bi bio u normalno doba.

– Mala, radim, shvataš li to?

Njegov dlan mi je odjednom grejao rame. Iznad kreveta se pojavila senka nečeg iskrenog i nežnog. Bes ju je najurio.

– Nemoj ti meni „mala“! Kaži mi šta se dešava!

– Sa tobom je nemoguće razgovarati! Dosta mi je više! Spavaj!

Odjednom, tamo gde je bila njegova ruka, pekla me je praznina. Soba je postala šuplja. A prostor između mog lica i njegovih leđa nepremostiv. Predalek. Predubok. Nakon pet minuta čula sam. Hrče. Kako samo može?!

Zatekla sam zoru na našoj terasi. Cigareta mi je opekla prste. Patetično sam izgovorila: „Kad mi je već duša opečena, šta me briga za prste.“

Onda sam se (valjda) nasmejala. Jer to rade sve izneverene i umorne žene. Ispraznila sam pepeljaru. Na stolu je i dalje stajala hladna večera. Za proslavu godišnjice. Ponovo sam se nasmejala. Sebi. Proverila klince. Spavali su. Neoštećeni našom svađom. Onda sam legla pored njega. Na jastuku pokraj njegovog levog uha zevao je Razvod. Zatvorila sam oči.

A onda sam se probudila. Sa tri R. Raščupana, Ranjena i Razjarena. On je spavao, a na jastuku, pokraj njegovog levog uha, vrištali su Raskid, Rastanak, Razlaz. Mislila sam: to se nama ne može desiti.

Kada je otvorio oči, ustala sam. Izašla sam iz tog šupljeg jutra.

***

Otvorio sam oči. Sa tri U. Umoran, Uznemiren, Uništen. Ona je ustala iz kreveta. Izašla iz sobe bez „dobro jutro“.

Njena raščupana pletenica se klatila s njenog temena i znao sam da poručuje: besna sam, ranjena sam, makni mi se!

Sinoć se konačno dogodilo. Kad sam stigao kući, deca su odavno spavala. Večera je i dalje stajala na stolu. I glupe mirišljave sveće. Zaboravio sam na godišnjicu. Nisam ja toliki kreten koliko ona godišnjica ima. I šta je sve u stanju da slavi. Sinoć je bilo 13 godina otkako smo prvi put vodili ljubav. Setio sam se čim sam osetio miris ugašenih sveća. Znao sam i koji je propisan način da se to proslavi. Bio sam umoran.

Onda se konačno desilo. Njeno pomirljivo klimanje glavom na moje kasne dolaske se pretvorilo u upitnik sa uzvičnikom. Rasprava je trajala satima. Legli smo malo posle ponoći. Mislio sam: konačno tišina. A onda je nastavila. Do 3h ujutro.

– Hoću da mi kažeš šta se to s tobom dešava.

Procedila je kroz zube rečenicu-naređenje. Oštro i razočarano, kao da sam i ja jedno od naše dvoje dece. Valjda me je to i razbesnelo.

Ne znam šta sam joj rekao. Ne znam šta mi je rekla. Odjednom, u sobi sam osetio  miris mora.

– Mala, radim, shvataš li to?

Spustio sam dlan na njeno rame. To nam je oduvek bio magičan dodir. Onaj kojim se zaključavaju sve svađe, a otključavaju nežnosti. Ohladila me je svojim inatom.

Onda sam joj okrenuo leđa. Ne njoj. Svemu tome. Nerazumevanju. Raspravama. Onome što običan svet zove bračna svađa. Nas dvoje smo bili iznad toga. A ja sam bio umoran. Brzo sam zaspao.

Posle sam je čuo kad je ustala. Malo je falilo da krenem za njom i ispušim tu cigaretu. Nisam bio siguran da li bi me pustila da je poljubim. Bila je previše ljuta. Pitao sam se: da li ona mene voli uopšte?

Zaboravio sam na godišnjicu jer radim kao lud. Za nas. Za decu, nju i nas. Tim redosledom. U njenoj glavi već postoje tri scenarija u kojima je varam na službenom putu, radnom stolu ili nekom hotelu. U mojoj glavi postoji samo jedan scenario. Nas četvoro na moru.

Stojim na vratima od kuhinje i gledam je dok kuva kafu. Vidim – i za mene. Hoću da joj kažem: „U mojoj glavi postoji samo jedan scenario. Nas četvoro na moru“. Izgovaram: „To more na koje hoćeš da idemo neće se isplatiti samo od sebe.“

Okreće se lagano. Još laganije me ubija pogledom.

– Znaš šta?! Nosi se! Ja hoću samo jedan dan odmora, razumeš? Da napuniš dečji bazen vodom, da nam skuvaš kafu i da ih gledamo s terase kako se igraju. Ne treba meni more!

***

– To more na koje hoćeš da idemo neće se isplatiti samo od sebe.

Izgovorio je to. Izgovorio je kao da ga ja puškom teram na zajednički porodični odmor.

Kada bi u enciklopedijama postojao termin „bračna svađa“ komotno bi ovo jutro moglo da stoji u opisu. Prosula sam tek skuvanu kafu u sudoperu. Unutra je nešto puklo. Mislim i na sudoperu i na dušu. Bilo mi je muka od tog praskanja. Onda sam videla da sam opekla prste. Opet. Onda sam mu rekla kako meni ne treba odmor, već život od kog mi odmor neće trebati. Samo me je pogledao i izašao. Da li on mene voli uopšte?

Tišina me je okovala na pet minuta, a onda sam čula klince. Trčali su niz hodnik i vriskali od radosti.

– Mama, mama! Dođi! Tata napunio bazen!

Kuća je odjednom zamirisala na more.

Izvor: LOLA