Reč „avantura“ ili „ekspedicija“ već sama po sebi ima prizvuk nečeg uzbudljivog i neobičnog. Za „Biciklom do slobode“ ideja je došla u pet do 12, uslovi se ispunili u minut do 12, i nakon nekoliko neprospavanih noći, i i par stotina puta ponovljenog pitanja – kad krećete, kad krećete- stvari spakovane i čerga krenula, mi već u Kikindi, u gostima kod nekih divnih ljudi, polažemo vence palim Kikinđanima, i oni nas podržavaju i daju vetar u leđa.
Još se nismo ni ljudski pozdravili, a mi već na mađarskoj granici, gde nema žive duše pa se svi kupili oko nas I posvetili svu svoju pažnju. Dvojica prevrću auto, ostali polažu opklade na cenu moje bicikle, a ja odgovaram na pitanja i čekam da kažu nešto za naše zalihe hrane koje su dovoljne za atomski rat, spremna da skočim i odbranim pasulj sa slaninom, a bogami, i pasulj sa kobasicom. I konačno ta „njihova“ Evropa, i – bicikla. Osećaj kao kad dobijete dozvolu da izađete na ulicu da se igrate, a tamo vas već čekaju Pera, Mika, Ana. Vozite biciklu, srećni ste, i ništa vam više ne treba. Tako jednostavno.
Međutim, kad vozite bicklu kroz Evropu, sa višim ciljem od sreće koja proističe iz same vožnje, postoji niz drugih stvari koje treba urediti, sem dozvole od majke da izađete napolje da se igrate. Nenad i ja imamo dogovor da on vozi napred i čeka me posle određene kilometraže. Za to vreme, planira put, odmara i uči engleski, a ja vozim, okrepljujem se i dopunjavam zalihe iz kola kad stignem do njega, a pošto učiteljica u meni nije ostala kod kuće, još ga i preispitam šta je naučio. Cenimo da će za mesec dana da parla samo tako, kao da je pohađao neki od onih ubrzanih kurseva gde vam nude, ne samo da progovorite za 20 dana, nego i da smršate, a možda i nađete srodnu dušu. I sve to na rate.
A u Mađarskoj – samo ravnica. Taman kad se obradujem nekom usponu, dok sam to pomislila, njega nema. Volim brda i nedostaju mi. Mislim da su dobra za karakter i dobra metafora. Ako se ne potrudiš i pomučiš za nešto, nema potpunog zadovoljstva. Bar meni. Vozim sama, pa imam vremena za razmišljanje. Ocenjujem mađarsku poljoprivredu, nisam zadovoljna putevima, a često i promašim odvojenu biciklističku stazu kad se nekad pojavi. Ko bi se setio nečeg na šta nije navikao kod kuće. A uz to, ljudi, pored njiva, često zalivaju i biciklističku stazu. Jednom kad te okupa mađarski sistem za navodnjavanje, biraš put sa saobraćajem.
U bilo koju zemlju da putuješ, smatram da treba da umeš da “nazoveš“ dobar dan, zahvališ se i kažeš do viđenja. Opremila sam se mađarskim pa prolazim okolo kroz sela I vičem ljudima pored puta- dobar dan, zdravo, dobar dan ( sio ili jou nopot, bar tako zvuči). Vetar je povoljan, put klizi. Babina rakija iz 86. godine pokazala se odlično i za dezinfekciju bidona, i posekotine na konzervu sardina, i da se njome proslavi prvih sto kilometara. Ručamo često u izletničkom stilu, u polju, kafe- pauze pravimo u civilizaciji zbog pristupa internetu i planiranja.
Cilj je da svaki dan vozim najviše što mogu a uslovi mi dozvoljavaju. Smešno mi je kad se setim kako nas je većina savetovala pred put „ da se slikamo svuda, a biciklu na kola“. Samo klimam glavom, a u sebi se mislim- Ima, bogami, da vozim . Za slikanje sam mogla da ostanem i u Prokuplju, bez svih ovih trista čuda. Bez obzira što je sve simbolično. Pa, koliko mogu.
Svaki dan smo sve uigraniji, a i pametniji, čini mi se. I taman kad sve skontamo, doći će kraj putovanja. Baš kao I u životu.
A svaki dan je i potpuno različit od prethodnog u izazovima koje donosi. Dan pred moj veliki izazov, Budimpeštu je, npr , bio izuzetno težak, sparan, pun kamiona i mnoštva muva koje neobično vole da život skončaju u mojim očima. U centar Budimpešte sam ušla biciklom jer – bio mi merak. Ipak, prihvatila sam Nenadove sugestije da je to jedna od situacija za -bicklu na krov- ugrožavali smo bezbednost saobraćaja. Nenadova spora vožnja pravila je kolone, ljudi trubili i preticali u nedozvoljenim okolnostima, a kad je morao da ubrza, izgubili bismo se po gradu. Ipak, Budimpešta. U Slovačkoj nas je, isto tako, zaustavila policija jer smo vozili jedno pored drugog i dogovarali se kroz prozor, ali se sve, srećom, završilo na vaspitno -pedagoškom govoru.
Na našoj tehnologiji bi nam svako pozavideo. Moj mozaični telefon ( čitaj- polomljeni ekran kome ispadaju delići), Nenadov muzejski primerak (čitaj – prastar, prazni se za pet minuta i pojavljuju mu se čudne boje), tablet koji je u šoku, pa i on pada u nesvest, bezobrazna navigacija koja uporno pokušava da nas izvede na autoput I sa kojom se Nenad redovno svađa. Gubimo se, jer nam se pojmovi pravo, levo i desno ne poklapaju. Tu obično ja platim sa 20ak nepotrebnih kilometara vožnje, a obično sam i kriva. Ipak, verujem u to da treba pitati ljude za put. U Mađarskoj je to skoro besmisleno jer skoro niko ne priča engleski, ali se trude da pomognu. Onda, kako to obično biva, naiđe neki Srbin koji vam se prvo slatko ismeje, a onda pomogne. Nenad je u Mađarskoj master engleskog, i ide u nabavku dok ja vozim. Nisam mu potrebna pošto tu svakako niko nikoga ne razume. Insistiram još da zapisujem mesta sa mape sebi na papirić. Papir me nikad nije izdao, baterije jesu. Ipak, uzdamo se najviše u njegovu Tojoticu ( indijansko ime- Džip- koji – se – ne – šepuri), moju Meridu ( bicikla), Božiju pomoć a i moje noge.
Biciklom smo toliko opterećeni da je nosimo svuda sa sobom. Uveče, kad lutamo mestima i tražimo smeštaj, ja je guram okolo, kao Nikolica s prikolicom. U jednom malom mestu, u Slovačkoj nismo uspeli da nađemo smeštaj, pa smo spavali u kolima. Spavanje bi bilo udobno, da nismo oboje naizmenično skakali u snu, i terali nepostojeće ljude koji su nas opkolili i pokušavali da skinu biciklu. A ako je i ostavimo na kolima, sve vreme se pitamo šta je s njom, I da ne spominjem olakšanje i istovremeno – UH- koje izgovorimo kad se vratimo i vidimo da je tu.
Posebno interesantni su i prelasci granica. Oduvek me je fascinirala ta smirenost pograničnih mesta. Nama, nekadašnjim nešengenovcima, istraumiranim raznim iskustvima sa granica, uvek srce malo ubrza na granici, pa tako i sada, a oko nas, ljudi idu svojim poslom, I ne obraćaju pažnju. Granica između Mađarske i Slovačke je most, gde ljudi šetaju u kupaćem, jer je tu Dunav,i toplo je, i kupaju se. Granica između Slovačke i Austrije je skela i skeledžija koga baš briga za sve, a između Austrije i Češke- znak sakriven između drveća, koji zamalo da promašim u brzini i sletim s bicikle. Neko, od ljudi s kojima smo pričali, kaže da je nepostojanje granica sloboda. Da li i kojih?
U Slovačkoj se osećamo lepo i domaće. Podseća na Srbiju, a i postoji neka šansa da se, ako svako priča svoj jezik, dere se i maše rukama, razumemo. Slovaci vole nas, iz Srbije. Za nas dvoje misle da smo ludi. Dani su nepredvidivi i u smislu da jednom spavamo u kolima, i jedemo konzerve, a sledeći put dobijemo privatnu sobu u hostelu za male pare, jer se gazdi svidela ideja zbog koje smo krenuli na put. Dobijamo i osveženje na račun gazde krčme u Austriji, opet iz istih razloga. I sa svima njima pričamo o slobodi.
Kako dani odmiču, Nenad je sve veštiji u podizanju i spuštanju bicikle, a ja sam sve gladnija. Čini mi se, ogladnim na dva sata. Nenad stalno citira svog omiljenog repera I stih „ vola bi pojela, samo kad bi ‘tela“. I ‘tela bi i pojela bi. Mnogo od teorijskih stvari ovde ne važi ( ne treba imati aktivnost bar dva sata posle ručka). Kako da ne. Ja, ako bih čekala dva sata, opet bih ogladnela. A i stigli bismo u Norvešku negde tamo na jesen.
Nenad malo jede suvo voće, a malo ga servira na kratkim pauzama, sa spremljenom kesom, a ja naletim kao vrabac, pojedem sve i idem dalje. Takođe, pojavi se u ključnim trenucima i kroz prozor dobaci još koliko ima do cilja, a skoro se desilo, dok sam jurila poslednje kilometre pred neku granicu, da je projurio pored, i dobacio mi čokoladicu, koja me je izgurala uz brdo. To vam nekako dođe kao Roki i onaj njegov trener.
Ima i neizmerno strpljenje da me pusti da vozim i kad misli da ne treba. Onda me kiša upljeska, pa odmaramo u kolima I često pričamo o slobodi i o istoriji. Zaključila sam da osećam odgovornost i čast što sam na ovom putu. I dalje mi je, kao i kad se javila ideja za poduhvat, nezamislivo da je relativno skoro, nekom mom sugrađaninu, neko odredio da nije slobodan i odveo ga negde da umre, kao i mnogima drugima. Nije imalo smisla tada, nema smisla ni sada. Ali, desilo se. A sad? Možda, ako se zaboravi da je i danas to moguće i da se tiče svakog od nas. Jer, ako zaboravljamo strašne besmislenosti i velike lekcije, šta onda ima smisla?
Ja sam zahvalna za svoju slobodu, za to što sam sada u Pragu, ovo pišem i ne znam koji je dan, ako ne pogledam u kalendar. Po gradu puno turista, ali i puno policije sa psima, sve u svetlu skorašnjih napada u Evropi. Evropa se plaši. Zato meni , ovo što radimo, sve više ima smisla, iako je naporno i fizički i psihički. I svaki dan, kad mi Nenad spusti bicikl sa auta i krenem , shvatim da sada tu treba da budem. Ne plašim se, radujem se. Svakom sledećem danu i novom izazovu koji nas očekuje.

1 KOMENTAR

Comments are closed.