Andrić je pisao super i u fulu

0

Ivo Andrić. Malo ga znamo iz kulture, malo iz istorije, malo iz onih lektira koje nikada nismo pročitali, a sasvim malo ga znamo iz života, iako ga tu zapravo najviše ima.

Neretko vodimo polemiku o životu u njegovim pripovetkama, jer smo na nekoj stranici, nekom kanalu, u nekim novinama pročitali neki citat iz njegove knjige. Pa se neki „progospode“ ili u današnjem žargonu „postanu face“ jer tobože, oni znaju Andrića. Puno puta sam prisustvovala debatama, oko njegovih političkih uverenja, oko njegove Nobelove nagrade. Retko oko knjiga. O tim ljudima koje je spominjao u knjigama.

A pisao je o nama. O svim našim slabostima, o svim debatama koje vodimo sami sa sobom. Umesto da se stvarno oplemenimo ne samo citatima, nego čitavim pričama iz tih pripovedaka i romana, mi biramo samo po koji citat. I onda raspravljamo o svemu samo ne o tom citatu. Kaže današnja „književna omladina“: „Andrić? Da, on je pisao super i sve u fulu, ali…“. Dakle Andrić pisao sve u fulu? Nisam samo shvatila na šta se tačno mislilo.

Verovatno na „Gospođicu“… Verovatno im je ona bila ful. Jer ne verujem da oni razumeju ni zareze u njegovim delima, a kamo li reči i citate. Opustili smo se. Andrić nam je ful, a ni najmanju sponu ne negujemo između nas i njega. Ne negujemo život. Ne negujemo ono što nam je, hteli mi ili ne, osporavali ga ili kudili, ostavio. A ostavio nam je znakove. Pored puta ili na sred njega, nebitno je. Ostavio je sve pukotine, kroz koje možemo proći, samo jednim okretanjem lista i zavirivanjem u njegove daleke priče. Ne daleke vremenski. Daleke dušom od nas. Jer da se ne skrivamo iza citata i lažnih dokumenata, možda bi i sami znali „Gde je ta međa između dobra i zla?“. Znali bi pri samom dodiru korice knjige da smo mi ta međa. Da samo mi čuvamo granice između knjiga i moljaca. Između života i zaborava.

Jer tako to biva. Na kraju se zaborave i ti citati. Ne moramo se sećati ni mostova, a tako mnogo ih ima u nama, ne moramo se sećati svih ljudi, jednostavno nije moguće zapamtiti svakog ko prođe pored nas, ali možemo svakog dana obnavljati svoje živote. Ćutanjem, oslikavanjem sunca u našim tminama i čitanjem. Pravim čitanjem. Ne citata i iskaza, nego pravih reči i izraza koji nam prolaze kroz oči, kroz glavu i kroz čitavo telo. Prenoseći poruku. Da zaista nije važna galama oko nepostojećih stvari, bitno je da čuvamo sve ono što je u nama dobro. Da se lepim stvarima poklonimo i da zavedemo red, u ove naše kućice u glavama. Da se ne krijemo iza besmislica o životu, već da oberučke prihvatimo život. I ne samo život. Treba prihvatiti ljubav koja je uvek bila tu. Pored nas ili na znakovima.

A ko smo mi ako ne ti znakovi. Znakovi za druge, ali i znakovi za nas. Znakovi za ful predstavljanja o životu. Ja koja nisam mislila da ću spominjati ikad Andrića, zasigurno znam da nije svrha u pisanju, u citiranju i polemici. Znam da je bitna samo staza i kapija. Ona koja je ispred nas. Ona čiji smo mi stražari.

Viktorija Marković