Vatra poezije

0

Potpaljujem rečima vatru

Varnice buknu, hoće da satru

U raju vatra život budi

U paklu gori, nedelima sudi

Rečima večnu vatru palim

Da li žalim il ne žalim

Pitam sebe dok u vatri gorim

Zore vatrene zorim

Noći u plamenu noćim

Jezičak grabi guta i pali

I zemlja gori i nebo gori gore i vali

Potpaljujem rečima vatru večnu

Vatra guta moju tišinu i buku

Guta moju javu, snove i moju ruku

Koju bih odsekla što ovo piše

Pa u vatru bacila da gori

Kao što nekog bolest mori

Mene moje vatrene rime

Vatra poezije greje i ovoga jutra

Grejaće večnoj uče danas i sutra

I dok prži još me žar drži.

Palim rečima vatru

Rime se svetehoće da satru

Vatra je reč − reč je vatra

Jedna drugu potpaljuju

Mene od sebe udaljuju, vrate

Stvaram vatrene pesme za te

Krčkam ih u kotlu svoga bića, bez jela i pića

Do pišem ne dišem već u paklu gorim

Sebe vatrom lečim i morim

Gasim razuzdani požar što prži

Ne vredi i dalje me drži

Eh, ta vatra poezije.

(Autor: Vesna Paunović Đukić)