The greatest

0

Arc de Triomphe, Tour Eiffel, Champs-Élysées za mene nisu bile samo reči koje izgovara moja majka. Bile su drugi svet, izazov, vremeplov, prošlost, budućnost, ili jednostavno stanica za moje snove. U početku, nisam umela da ih izgovaram, od njih su ispadale druge, nove reči, na koje se mama smejala. Objašnjavala mi je šta je Trijumfalna kapija i pričala koliko je visoka Ajfelova kula, kako Jelisejska polja svetli noću i da sam se jedino mogla uspavati ako bi mi tata pevušio Frère Jacques. Ali ni jedno od njih dvoje mi nije verovalo dok sam im govorila da ću jednog dana otići u Pariz.

***

Leto. I dalje je vrućina iako je sedam sati uveče. Žurim do škole. Skidam slušalice pre nego što zakoračim u nju. Penjem se užurbano stepenica. Kucam na vrata učionice, crvena od vrućine. Ovoga puta probu imaju alt i bas. Na stolicama kao i uvek sede devojčice, a na klupama iza njih dečaci. Tu su Katarina, Tamara i njena sestra Jovana koja nam se skoro priključila, zajedno sa Tanjom i Tamarom, koje su završile prvu godinu. U uglu sede Ivana i Andrijana. Ulazim i sedam na svoje mesto. Malo posle mene ulaze Iva i Mila. Profesorka priča sa Stevom neke anegdote iz crkvenog hora i šalje Iliju da zaključa vrata. Aca se javio da ima obaveze oko fakulteta i da neće moći da dođe. Ilija se vraća. Zajedno sa njim ulaze Sreten, Tijana i Jelena. Kreće upevavanje. Profesorki stiže poruka od Eme. Čeka ispred vrata škole da joj neko odključa. Jedan od basa ustaje i ide da joj otvori. Mi nastavljamo sa probom. Po ulasku, Ema joj se zadihana izvinjava što kasni i seda na svoje mesto, ispred mene. Sutra ćemo imati zajedničku probu u isto vreme. Tada će doći Aleksandra, Danica, Nina, Kristina, Monika, Anja, Milica, zasigurno znamo da će Lidija i Maja da kasne, možda zakasni i profesorka Sanja koja će nas u određenim numerama pratiti na klaviru, kao i Luka, možda ne dođe Ilija koji takođe ima obaveze na fakultetu, ali zato dolaze Pavle i Radomir.

Na samom početku jeseni, sopranu će se pridružiti Milena. Bas će dobiti pojačanje. Doći će im Todor. Naše probe i spremanje za Francusku trajale su celog leta. U oktobru smo imali koncert u muzeju. Neka prekretnica za nas, da vidimo gde smo i da li smo dobri. Dobijamo pohvale, ali nastavljamo još više da radimo. Put u Francusku bio nam je sve bliži. I dok smo žurili da odgovaramo u školi i da stignemo na svaku probu, došao je utorak. 8. novembar koji nam se činio da je kilometrima daleko zakucao je jednog kišovitog dana u naš grad. Sa kišobranima, roditeljima i koferima čekali smo ispred autobusa. Roditelji su bili malo zabrinuti, a mi smo jedni sa drugima komunicirali očima, onim našim svetlim i uzbuđenim, u koje će kroz nekoliko sati puta stati pola Evrope. I ne samo pola Evrope. Nakon što smo utovarili kofere i pozdravili se sa roditeljima, nakon što nam je direktor škole poželeo srećan put, mahnuli smo našem gradu kroz kišovite prozore i krenuli tamo gde nam niko nije verovao da ćemo otići.

15135642_1832137837069271_963956739_n

Put je bio dug, trebalo je provesti dve noći u putu. Prve noći smo gledali filmove, Luka je poneo gitaru, pa smo i pevali. Jeli i mučili se da nađemo dobar položaj za spavanje. Tokom prve noći prešli smo Mađarsku. Kada je svanulo već smo bili u Austriji. Dočekali su nas tanak sloj snega na njivama i brdima pored puta i veličanstveni Alpi koji su svetlucali na jutarnjem suncu. Stali smo u Salzburg. Tu smo napravili pauzu od 9 sati. Šetali smo tim mirnim gradićem koji je mirisao na sneg i gledali radnje sa suvenirima. A ko bi drugo na suvenirima bio nego čika Mocart. Jedni su jurili da kupe Mocart kugle, drugi razglednice i magnetiće, neko je video i muzej podignut u njegovu čast, a nekolicina nas obilazila je radnje da bi se ugrejala i igrala sa muzičkim kutijama koje su svirale njegove sonate. Ostatak vremena, proveli smo u McDonaldsu, to je bilo naše utočište od mraza i iskoristili smo ga da napunimo baterije i da se javimo našima.

Nakon dugog čekanja autobusa i cupkanja na hladnoći, u gradu tvorca najlepše muzike, ispod najveće planine u Evropi, mogli smo nastaviti put, prespavati celu Nemačku i sanjivih očiju ugledati kako se tog 10. novembra budi Francuska. Pored nas prolazile su šume, lepo pokošena polje i livade i po koja vetrenjača. Uštini me, da li sanjam, smo tek izgovorili kada smo videli vrh Ajfelove kule dok smo prolazili kroz Pariz, žureći da stignemo u Epon. Tada smo verovatno bili svesni da se snovi ostvare, kad tad.

15086261_1832137703735951_1762105314_n

Epon je predgrađe Pariza, ali ja volim da ga zovem drugačije – Mir. U tom gradu je sve mirno i tiho, ujedno toplo i nežno, sa kamenim kućicama, koje imaju uske i duge prozore, veliku kapiju i ušuškan mir i sreću unutar nje. Epon ima i jedan veliki i srdačan osmeh, koji smo takođe videli i na licima ljudi, potpredsednika i gradonačelnika Epona koji su nas dočekali, kao i ostali predstavnici tog grada. Bili smo na ručku u opštini i onda užurbano trčali ka autobusu da što pre dođemo do hotela da se onako izgužvani, čupavi i srećni ispružimo i okupamo. Uveče je bila mala zabava priređena u našu čast, gde smo otpevali po koju pesmu. Po povratku u hotel svi smo brzo zaronuli ispod pokrivača i zaspali.

15057840_1832138090402579_1046478757_n

Ujutru nas je čekao doručak. Nutela nam je dala snagu i krenuli smo tog kišovitog jutra da pevamo ispred Spomenika mrtvima, u Eponu, posvećen stradalima u Prvom svetskom ratu. Malo smo se tresli, jer je bilo hladno, ali smo se zagrejali pevajući Marseljezu, tj. francusku himnu i našu himnu, Bože pravde. Prišli su nam gradonačelnik, potpredsednik, predstavnici vojske, policije, vatrogasne službe i ostali zvaničnici da se rukuju sa nama, da nam kažu hvala. Tada smo videli da hor nije samo dekorativni predmet, da to nije samo nešto čime se popunjava program. Postali smo jedan važan deo celine. Ugrejali smo se posle ceremonije polaganja venaca u opštini i otišli do šoping centra. Po povratku malo smo se odmorili i spakovali haljine i košulje i krenuli do katedrale Svetog Béata, u Eponu, da se spremamo za koncert koji nas je čekao. Upevavanje, nameštanje frizura, šminka, malo grickanja čokoladnih kiflica i naš izlazak pred publiku još uvek mi se čine kao san. Pamtim svaki detalj. Pamtim osmehe potpredsednika, inače našeg čoveka odavde, Ivice Jovića, pamtim i onog čoveka u zadnjem redu sa kapom, i onog koji se skinuo u majicu, dok su se nama noge ledile na mermernom podu, pamtim i onog lepog dečka koji je sedeo levo, i devojčicu koja je sedela kod mame i tate u krilu, a pamtim i onaj osećaj beskrajane sreće. Te večeri u našim očima svet je bio mali. U našim šarenim zenicama nije samo stalo pola Evrope, u njih je stao i čitav svemir. Postali smo veliki.

14955833_1005376909585820_4480229259817008141_n

Posle koncerta, sledila je večera i slavlje. Ti fini ljudi koji su nas ugostili postali su još topliji prema nama. U subotu smo obišli Spomenik srpskih boraca na groblju u Thiais, koje je nastalo za vreme Prvog svetskog rata. Nešto slično Zejtinliku, samo u Francuskoj.

Po samom ulasku, osetila se neka uzvišenost. Kao da su se do tada u nama probudili svi naši preci, oni znani i neznani i da se samo njima možemo zahvaliti na toj časti koju smo dobili. Da nije bilo njih ne bi smo ni mi tada stajali tu i pevali Tamo daleko dok  nas je pratio profesor Ivan, na harmonici. Preplavile su nas emocije dok smo gledali kako se vijori naša zastava. I to Tamo daleko više nije bilo daleko, bilo je tu, u nama. I posle toga nas zasigurno više nikada neće napustiti. Po završetku ceremonije, prišao nam je jedan stari deda, sa sedom bradom i brkovima, i kroz suze, drhtavim glasom rekao da nikada nije čuo bolju izvedbu pesme. I ja sam se takođe rasplakala. Srce mi je bilo puno. Isti daj deka će uveče dokle budemo pevali ispred Trijumfalne kapije držati visoko podignutu srpsku zastavu koja će se vijoriti na hladnom vetru. Ali pre pevanja ispred Trijumfalne kapije, posetili smo Ajfelovu kulu. Njeno podnožje je vrh. Čudno, zar ne? Ali zapravo i nije. Vrh je zato jer je neverovatno koja slia drži pravi vrh da ne padne, kako je sve lepo ukomponovano i kako te zapravo nije strah od visine, već od toga da se ne ugušiš od preterane sreće. Pogled je veličanstven. Iako je bilo maglovito mogli smo videti skoro ceo Pariz. Morali smo da požurimo, čekalo nas je pevanje ispred Trijumfalne kapije.

Prisustvovali smo jedinstvenom događaju, paljenju Plamena sećanja. Znate, nema svako privilegiju da peva ispred Trijumfalne kapije. I dok se srpska zastava vijorila na hladnom vetru, mi smo se smrzli. Rekla sam, ne dao Bog da neko peva ispred Trijumfalne kapije. Sada se izvinjavam, jer mi je bio zamrznut mozak i kažem, neka da Bog svakome da otpeva makar jedno „la“ ispred Trijumfapne kapije.

15135599_1832138677069187_1429962463_n

Žurili smo u hotel da se ugrejemo. 13. novembra obišli smo Luvr. Jurili smo da vidimo toliko toga, ali naravno, ne treba se nervirati, ne može se obići Luvr za tri sata. Najbitnije je bilo da nam se svima osmehnula Mona Liza. Stali smo ispred Noterdama i imali slobodno, što da kupimo suvenire ili da uđemo i obiđemo katedralu. Znate, horisti nisu samo obična deca, na ovom putu, pokazali su koliki su ljudi. Možda to neki još ne vide ali svi će oni, bar što se humanosti i dobrote tiče prednjačiti u odnosu na druge. Posle Noterdama, obišli smo i Versaj, već je padao mrak i to je celom kompleksu davalo drugačiji sjaj. Vratili smo se u Epon na večeru u našu čast i pripremali se za dug put kući.

U ponedeljak posle doručka, sledi pakovanje i ubacivanje kofera u autobus. Odlazimo do tržnog centra i kupujemo još stvari namenjene, što za roditelje, sestre, braću, što za razrednu i odeljenje. Svraćamo u Epon na poslednju reč i zdravicu, zahvanost sa njihove strane za divno izvođenje Marseljeze i sa naše strane za njihovo gostoprimstvo i beskrajnu toplinu. Dobijamo poklone od njih i bedževe sa grbom grada Epona. Ukrcavamo se u autobus, koji je natrpan kesama i suvenirima, mašemo im i oni mašu nama, pevajući nam nešto na francuskom, očiju punih suza mi, očiju punih suza oni. Mi, jer odlazimo u rutinu, oni jer ne mogu da pođu sa nama. U utorak svraćamo u Beč, gde ćemo se promajati 10 sati i po ponovnom ulasku u autobus biti sve bliže kući.

15151150_1832139597069095_804790575_n

Ponovo počinju da nam kucaju satovi i da oživljava vreme, u sredu oko jedanaest sati, svi smo već bili kući i pričali roditeljima dogodovštine.

Lep je naš grad na jutarnjem suncu kasne jeseni. Ali nam nedostaje miris sira i svetlucavi Šanzelize. Otpevali bismo mi hiljadu puta Marseljezu i Tamo daleko, ne bi smo kasnili ni kada nam čika Oki kaže da se nađemo kod autobusa u dogovoreno vreme, ne bi nam bilo teško da stojimo smrznuti ispred Trijumfalne kapije i slušali Željku kako čita duge uvode na koncertu, samo za još jedan krug do Francuske. Ja sam Viktorija, a vi morate znati da nijedna generacija nije loša. U svakoj generaciji nekog obasja sunce, a neko je sam sunce. Pogodite, ko smo mi.

***

Okrećem se oko sebe. Gledam velike bele zidine. Vadim telefon i slikam. Zatim se osmehnem i šaljem sliku mami. Vičem joj u slušalicu: „Mama, mama, vidi. L’Arc de Triomphe“.

15139427_1832137343735987_1097633693_n

Autorka: Viktorija Marković