Od potpunog rasula do čvrste strukture – Epistola povodom svetskog dana pozorišta

2

Deco moja,

Bio je to dan kada je ovaj život zemaljaski napustio mladić Marinko Madžgalj, vaš dobromisleći kolega po muci pozorišnoj. Dan kada sam, u smiraj njegov, sa zebnjom krenuo na premijeru „Potpunog rasula“. Zebnja me je skolila jer sam, dva dana pre, bio na četvorosatnoj probi u ledenom bioskopu i gledao kako se patite i sa tekstom i sa mizanscenom i sa artikulacijom, ali- srčano, časno i sa uvažavanjem, kako ste oduvek znali i kako sam vas zauvek zapamtio.

I onda se, po ko zna koji put, desilo čudo teatarsko: u maloj, prohladnoj, pomalo ravnodušnoj Kuršumliji, opet ste procvetali na pozornici, još jednom ste dominirali, nosila vas puna sala prijatelja da trijumfalno zgazite predstavu, odživite je, oplemenite i sebe i nas. Lebdeli smo na talasima teatarskog tajfuna koji su osmislili: vazda sigurna i lepršava Tamara, nedvosmisleno pouzdani i razigrani Ivica, neodoljivo razdragani i kad treba skroz ozbiljni Miša, iznenađujuće lakoigrivi Danilo i, dozvolite, deco moja, iznad svih- Kaća, začuđujuće spremna DA BUDE DRUKČIJA OD SEBE.

I to je trajalo, iz slike u sliku, bez obzira na pojedina liutanja i muvanja, te preskakanja i miksovanja replika, te ponekih ne baš čujnih i nepoentiranih sekvenci, ni vi ni mi nismo svesni koliko smo se promenili na bolje gledajući same sebe, sa svim našim manama, promašajima i zabludama.

Mnogo se dičim vašim uspehom, ako na to imam pravo, jer samo vama pripada slava i počast, od izbora teksta Nebojše Romčevića, pa preko čitaćih proba do premijere, sve je isključivo vaše delo. A o futuru ove predstave brinuti ne treba.

Ne mogu da ne pomenem i druge ljude koji su, skromno i u senci, davali vetar celoj priči. Najpre Pera, koji je opet bio sve i sva, i za scenu, i za svetlo, celokupnu tehniku, sekiraciju, reklamu… Pa Koja koji je bio majstor zvuka, jer rekoše Momčilo je te noći postao punoletan, pa Aca koji je asistirao u svemu i svačemu, Janko uvek prisutan da uskoči kada i gde treba, pa Čupka, pa Nina, preskočiću nekoga… A i oni najmlađi koji jedva čekaju da zamene u velike gradove odlazeće:Iva jedna, Iva druga, Petra, Dušica i još mnogi koje ne znam, detinje zaneseni, uzdrmani magijom, na nepovratnom putu u kreativni svet Pere Detlića.

Ne manje važne face od potpore bejahu u publici. Nikad bivši, iz Beograda i Niša dođoše akademci: i Miljana, i Keča, i Maksa, i Sandra kadetkinja, negde u dubini sale Sunčica i naša buduća snaša koja imađaše sopstvenu premijeru , dobrodošla nam na brod ludaka, devojko, sama si to htela…

I tako, nestade zebnja iz prvih rečenica, osokoljeni i ushićeni, vraćamo se u Prokuplje, ostavljajući vas ovoj već podnošljivo prolećnoj noći da uživate u trijumfu.

Vaš professor

(Autor: Zoran Cvetković)

2 KOMENTARA

  1. U ovom gradu je sve tako tuzno, jedino Vi umete da nas nasmejete. Hvala Vam na tome. Divni ste, preslatki, talentovani…..




    0



    0

Comments are closed.