Na Svetoga Nikolu

0

Vejao je svetonikoljski sneg, 73. godine prošloga veka. Ledilo se, nebo i zemlja, kako i treba za taj sveti dan da bude. Ustala bih iz tople postelje i bosonoga uletela u mirisnu kuhinju. Bosiljak, tamjan, upaljena slavska sveća, žito posuto mlevenim orasima, kolač ukrašen sitnim figurama.

U kućnoj haljini od zenane, baka je završavala prelivanje baklave. Otac bi uneo naramak drva, pa obukao odelo, stavio kravatu i nakon doručka otišao na posao. Nikako se nije smelo izostati sa posla, naročito na dan slave, jer kasnije sam shvatila, partija a i Tito, bili bi jako ljuti.

Ali ima ko nije za to mario, moj deda ratnik sa Solunskog fronta. On bi unoseći inje na junačkim brcima i prepričavao probijanje ka crkvi toga jutra kroz smetove noseci presecen slavski kolac. Mama bi užurbano završavala sa spremanjem posnih jela i kolača, a ja bih se dohvatila njenog nesesera i propisno ,,doterala,, .Obrve bih nacrtala crnim krejonom, a obraze zarumenela karminom. Tako ,,lepa,, u dedinom naručju dočekala bih sveštenika koji bi noseći kadionicu obišao svaki kutak naše kuće.

Za to vreme moj mlađi brat se zabavljao gledajući u veliko plehano korito malog šarana, koji je preživeo dug put od predhodne noći, vozom, od Save kod Bosanskog Šamca, pa preko Vinkovaca i Beograda, sve do bunarske vode u plehanom koritu.. Preživela riba imala je sreće, pa bi se praćakala sve do Krstovdana, kada bi dosegla željenu kilažu za plivanje u ulju, i vinu.

Gosti bi počeli da pristižu sa prvim sumrakom, a sneg bi se uživeo, pa napadao da dočeka Nikolu Svetog u mnoge srpske domove i u moj topli dom iz onog veka. Nekako sveto i tiho se proslavljala krsna slava. Deda nije dozvoljavao prekomerno konzumiranje alkohola, jer bi se tako skrnavio dan, svetac i dom. Pustio bi za zdravlje ukucana i gostiju jednu veliku čašu ljute rakije i rekao da svako pije ali umereno da ne ljutimo sveca, čuvara doma naseg.

Pilo bi se vino, domaće iz babinog rodnog kraja u Makedoniji. Mama bi iznela 9 vrsta posnih kolača, bilo ih je i više vrlo često, dok smo se svi divili njenom umeću. Šaran je plivao u belom vinu isto tako dobro kao i u Savi. Bratu bi obavezno zapala neka koščica u grlu, pa bi tatu i mamu uhvatila panika, ali sve se na kraju dobro završilo, deda bi ga seo u krilo, a nemirko ga je čupao za brk.

Ispijala sam ,,coctu,, i brojala poklone, koje mi je, verovala sam, sam Sveti Nikola doneo. Baba bi nam poklonila neki komad garderobe, jer se valjalo podnoviti toga dana ukućane, pa bih se sva važna okretala oko sebe u novoj haljini. Imala sam samo 5 godina, svega se sećam, kao da je juče bilo i svake godine do ulaska u ovaj vek bilo je potpuno isto.

Čarolija Svetog Nikole lebdela je nad mojom rodnom kućom, i često se pitam da li je svetac možda devetnaestog decembra i tamo bar jednom nogom i jednim okom, da li je možda tamo da samo preleti i osvetli ruševine koje su nekada topli dom bile.

Na pragu je Nikola Sveti, nema čarobne bele idile, mnogo čega nema, ali mnogo čega, hvala Bogu i ima. Takav je život, smena generacija, ali u mom domu tradicija ostaje.

Spremam se da osetim duh nekadašnje proslave krsne slave u mom rodu, da se podsetim, zažmurim, vratim, pomolim se. Da me prožme duh vere, parvoslavlja, nekih davnih svetih dana, dovoljno. Jer obeležavanje i proslavljanje krsne slave ne služi da bi se prejedalo i alkoholišemo, već da se podsetimo predaka, pomolimo i ispoštujemo čuvara domova našeg, kako dolikuje.

U mom novom domu proslavljamo Svetitelja Savu i njemu se molimo već dugo za zdravlje dragih ljudi, ali duh sveca koji mi je obeležio prvo poimanje pravoslavlja u meni je večno ukorenjen, i molim mu se za večnost.

Srećan vam Sveti Nikola, dobro došao u vaš dom!

(Autor: Vesna Paunović Đukić)