Divlja trešnja

0

Krajem jednog leta

pala je trešnja stara

Ali ne od starosti

već je život dala

Na putu je putu stala.

 

Ta divlja trešnja

sitnih plodova crnih

što su pravili tamne fleke

rasla je u mojoj zemlji

zemlji Nedođiji

pokraj čarobne zelene reke.

 

Smolu gorku sa njene debele kore

dugo sam jela kao žvaku

I pod njom čekala zore

I sa nje pala

za dlaku.

Stoletna bela krošnja

kao balska haljina stare dame

dobijali smo batine

zbog nje od mame

Jer kad grmi

skrivali smo se pod njom

A ko više voli trešnju

nego munja i grom.

 

Dok nije stala

putu na put.

 

Na vrh bi se ispela

i lomila grane

kao grozd pune

A bila sam sitna

i vetar je mogao

da me obori kad dune.

 

Tako je divlja trešnja

krasila moje detinjstvo rano

Ona reka i ja

Dobro se znamo.

 

Dok nije stala

putu na put.

 

Dok godine nisu

počele da lete

i prestala sam biti dete

Nisam se pela na trešnjin vrh

i nisam bila mali zvrk.

 

Samo bih prošla pored reke

čekale su me druge igre neke

I potkraj stare divlje trešnje

koju sam stavila u drugi plan

i onda je doša i taj dan.

 

Stigao je u moj gred

glas krajem leta

da trešnje više nema

Srušena

Isčupan iz korena

Više neće da rađa i cveta.

 

Jer stala je putu na put.

 

I on je bio tužan i ljut

iako je malog i nestašnog

često šibao trešnjin prut.

 

I ja sam bila ljuta i tužna

jer trešnja nam je ostala dužna

plodova sočnih i zrelih

da ih berem sa njim

i deci našoj delim.

 

Jet stala je putu na put.

 

da poveruju u moju bajku

i kad se kunem u majku

da im dočaram detinjstvo svoje

Divlja trešnja

Zelena reka

I nas dvoje

Moj brat i ja!