Tiho umiru toplička sela

2

Sumrak. Nad Dolinom vekova i pamćenja spuštaju se oblaci tišine. Lepa gora u okovu tame. Damnjan-planina tone u sivilo, Podgorina, takođe.

Žalosne vrbe sakrile potoke i zamućene vode Male reke. Pokunile se vihorom zaljuljane grane drveća. Sve miriše na hladne jesenje kiše. Iskre svetlosti ni za lek. Kada li će jutro sa zrakom sunca da svane?

Ko će drugi nego hroničar vesti da saopšti – poslednji stanovnik još jednog sela na istočnoj padini Kopaonika otišao je s one strane duge, putanjom svoje zvezde, na nebo, u negledanje.

Sutradan, u zaselku susednog sela, slušam razgovor vremešnih.

– Svaka planina svoju tegobu ima. To je i moja sudbina, istrošena – kaza starac Tadija, a zatim lagano, svijenih leđa, uđe u kuću da rasplamsa vatru na pradrevnom ognjištu.

– Dok se dim iz odžaka vije, tu još uvek ima nade, ima života. Glavu gore, biće bolje – teši ga sused Jovan, pomažući mu vatru da zaognji.

– Boljitak može da donese jedino mladost, a nje pod ovim parčetom neba odavno nema. Glavo, zar ti oči ne pomažu da vidiš u kakvom smo jadu.

– Umire selo. Ćutke. Uspravno. Tuga se slaže kao u zabranu opalo jesenje lišće. Ostala je jedino nada, ali posle mene i tebe ovde će pustoš da ostane. Gnezdiće se zloslutne kukuvije, suri orli i vrani gavrani. I sada ih je previše – reče Tadija, uze tronožac i sede kraj ognjišta da ugreje prozeblu dušu vremešnu.

Napolju jauču krilati vetrovi. Promiče sitna, duga i dosadna poznojesenja kiša.

Pusto je na sokaku. I on tone u mrkli mrak.

(Iz knjige zapisa “Kazivanja nezaborava“)

(Autor: Radoljub Gligorijević)

(Foto: Vesna Paunović Đukić)

2 KOMENTARA

Napiši komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here


5 + 4 =