Sećanje na Radomira Baleta Milojkovića – treći deo

0

Prošlost ne može da se vrati, sadašnjost izmiče a, budućnost, ispred pa, ne mogavši da se umerimo a, stalno na prekinutom putu putu kad, na žalost, nemajući drugih mogućnosti za sučeljavanja, sem nezgrapnog, nejasnog i utrnulog ćutanja, ostajemo nedorečeni…

Na Groblju se samo sedne da se odmori od zaostataka prošlosti, prebiranja sadašnjosti i očekivanja budućnosti, one što nas, u svojoj prolaznosti, nemajući mogućnosti da je ostvarimo, grubo sprečila da otkrivamo i uvodimo u sebe. Ne zbog toga što nismo umeli nego što smo prerano, prevazilazeći fizičku smrt koja nas takla a, nije duhovno porazila ni izgubila jer smo, sažimanjem prostora i vremena i, pokazivanjem dostojnosti kod zavređene moći trajanja, ostvarili ono što se ne oduzima, ušli u večnost iz koje se ne izlazi… Ostaju samo oni koji umeju da se zapišu a, ako diraju druge pa, osete da su, pročitavanjem, slični, onda i traju.

Ne može se zameriti životu od koga se ne može da pobegne jer se, proveravanjem, obnavlja ali, može se zameriti smrti koja nam , ako joj dozvolimo da jednostavno prisutna, donosi otuđenje.

Mišlju, koja potpire uspomene, čime se prepoznajemo kao ljudi, zauvek pokazujemo da smo bili i ostali zajedno.

Bale nam nije dozvolio, iako bez posebno naglašene reči jer, u svojoj prefinjenoj običnosti, nije ni umeo drugačije, a ni hteo da se nametne, da se uskratimo za istinsku dobrotu koju je, vazdan nuđenim estetskim osetom i sudom, umeo da izgovori posleništvom i izgaranjem čime se, ne samo profesionalno bavio, bespoštedno i nesebično, sejao za sobom.
Ono što nam ostavio kao nesporno duhovno bogatstvo ni sa čim se ne može da meri jer, sazdano u moralnom odnošenju prema svakom sagovorniku koji je, idući uz njega, crpeo dodatnu snagu.

Umeo je da se prepoznaje po dobru, urođenom po shvatanju uzvišenosti koja ga odavala, što je velikodušno prenosio na svoje najbliže.

Neumitni odlazak se mora prevazići zbog njegove smernosti, odmerenosti i dostojnosti, zbog izražene ljudskosti : to se može lakše nego inače zbog časti sa kojom je živeo a koju, svesni smo, ni ovo današnje duhovno nevreme, ne može da okalja. Niti da ga, namernim govorom, i da hoćemo, na može da oceni boljim nego što jeste.

Neizbrisivi trag koji je ostavio iza sebe otvoreno govori da, uspomene i sećanja, ne mogu da blede, zbog toga i razumljivo što se vraćamo na ono što nam je bilo lepo.

Putevi života, a to je već tekovina civilizacijskih vrednosti, u koju smo ugradili i sami sebe, nikada se ne meri putevima smrti…

Kuršumlija se nije, da se ponovi s rezignacijom, dostojno oprostila od svoje kulturne perjanice. Uz nekoliko prijatelja i porodice, sa Ove, i Baleta, sa One strane, oprostio se njegov i naš Književni klub i , Srba Stanković, kolega sa negdašnjeg posla koga su, zajednički, obavljali…

Radomir Bale Milojković (31.03.1925., Kičevo – 04.04.2016., Kuršumlija)

Čičak

Kraj puta, u julsko podne
stoji čičak.
Jalove
plodove
načičkava.

Ižđikao. Viši od mene.
Više
nego bi smeo
jedan korov
iz familija trava.

Stoji
leno razmahnut.
Prašnjavobeo.
Prljavobled.

Njegovo krupno lišće,
Po dnu široko
Kao iverje, već
Pohabano. Koren mu
Pljačka zemlju.

Sav u iglama.
Potajno narogušen.
Njegova negostoljubiva
senka
namertniku odvraća
želju.

Umesto mirisa, svetom
Širi dosadu…

Istina, tu i tamo
Prosipa
Ljubičastu boju
Svojih baršunastih očiju.

Kao zalutele, one se čude
I snebivaju se na svome
Pogrešnom mestu.

Na jednom – krupna buba.
Crna i žuta. Gadna.
Meškolji se.

Kraj puta, u julsko podne
pod vetrom sunca
stoji
u svoj svojoj ružnoći.

Šta bi
Lepota sveta bez njega! –
Besprekorna ružnoća
ovoga rasnog čička
svet ulepšava.

(Prva nagrada na konkursu
„Prosvetnog pregleda“, godina 1972.)

(Kraj)

(Autor: Radivoje Pantić)

(Fotografija: Milo Koprivica)