Sećanje na Radomira Baleta Milojkovića – prvi deo

0

Oni koji misle da se sve završava na Groblju, tamo gde se nevoljno odlazi kad se ne može zaobići, ne znaju ništa ni o sebi ni o drugima, naročito ne o onima koji su neopravdano izmakli pa ih, ma kako hteli, bez obzira na duboka sećanja i, opipljive, prevrele uspomene i, ma kako žurili, ne možemo da stignemo. Tako smo ostali za petama Baletu, čoveku koji je više imao druge nego samog sebe u sebi, nesebično se davao i, u svom nepatvorenom samarićanstvu, zavredio veću nego običnu pažnju.

Otišao je Radomir Bale Milojković, doajen i institucija kuršumlijskog kulturnog stvaralaštva, višestrana i višeslojna ličnost za koju je, zbog izuetnog pregalačkog rada, lako i teško naći stranu sa koje se može prići i, jedan od osnivača Književnog kluba „Milutin Uskoković“ gde, trenutno, predsedavao njegovom Skupštinom… Lako, jer mu ni jedna nije ostala prazna a, teško, jer ne može da se izabere, s obzirom na njegovu svestranost, ona koja je prava.

Da li je otišao je na kastratsko Groblje da ostane, da se, otuda, nikad ne vrati?.. Ne!.. Neka mi bude oprošteno ako grešim zbog opsene i napravljenog privida : pesnik nikad ne ostavlja sebe pa, ne može ni da se vrati jer, nigde nije ni otišao. Otišao je u pesmu koju, ćuteći, ne stigavši da je napiše, evo, piše u sebi i, pred nama…

Međutim, onima koji ne znaju mnogo o tome, na najteži, bolni i najgrublji način, probano je da se kaže da se došlo do kraja, do ničega (zaboravlja se da je i kraj nešto) i da se, dalje, nigde ne ide. Dalje je samo ono što neotkriveno, što je zapreteno, čekajući da se provali, da se iznese iz sebe.

Njegova stamenost i postojanost pokazuju da se može : poturio je pesmu i odbranio se… Ne može da se ode sa mesta gde se ostalo.

Otišao je sa svog poslednjeg Književnog podneva, poslednjeg jer nije mogao da zakaže novi zbog čega, u situaciji da lamentiramo, osvrćući se na fizičku budućnost koja je, za njega, prošla i, svoju prošlost koju smo, prema ovdašeim prilikama, koliko smo umeli i znali, zajednički baštinili… Duhovna je ostala Kuršumliji čega ona, opet na žalost, nije svesna.

Niti je, u svom palanačkom mentalitetu, primetila da ga nema.

Da li je, ovde, slučajno ili namerno, nužno pominjati Groblje?.. Ne, ako smo ga upojmili i razgraničili u svesti kojom gradimo i određujemo svoju sopstvenost. Tako realizujemo ono što nam ne treba i, odugovlačeći banalnost pukog ostajanja, želeći da se nastavimo jer mislimo da se nismo dovoljno dorekli, čini se, namerno zaobilazimo ono što nas zaustavlja.

Groblje se pominje samo zbog potreba razlikovanja od ostalog prostora i vremena gde se smešta život jer je, u krajnjoj liniji, sastavni deo fizičke smrti, zadržavajući je u opštem kretanju, menja svojstvo materije. Drugačije rečeno, kad smo mu prišli, ušli u naručje i, naučili da gledamo iznutra, ma kako se trudili da ga razumemo i pojasnimo ali, da ne ostajemo jer ne bi mogao da se prenese, ne postoji, ne možemo da pomerimo na neko drugo mesto koje bi ga bolje oslikalo i pamtilo.

Duhovni život nije jednačenje sa nepoznatim jer, kad je prepoznatljiv, ne može da se završi, što znači da nema smrti, da ne može da se negira, ne postoji u istom smislu. Njeno umiranje je jedino u zaboravu, ali, ako ga ne prizivamo, nema gde da dođe.

U tom smislu Bale je, pun snage, življi od živih, ostao među nama…

Činom odlaženja bezuspešno je probano da mu se oduzmu putevi u sutrašljicu, što se nikako nije moglo da desi jer je, samom sebi, i nama koji smo ga pratili, određivao gornju granicu vrednosti i postojanja, pokazujući kako se ide tim tragom. Donju smo, bežeći od nje, određivali sami.

Smrt, bolna i neumitna, bahata i opora, gruba kod ispoljavanja običajne predstave o odlaženju, iako se radi o nenadoknadivom gubitku, ne znači ništa prema ostavljenom životu.

(Kraj prvog dela. Nastavak objavljujemo sutra…)

(Autor: Radivoje Pantić)

(Fotografija: Milo Koprivica)