Priča o starici u opustelom topličkom selu

0

Sa prostrane Igriške visoravni pogled seže do Velikog Jastrepca, Sokolovice i Radana. Na severu, na levoj obali Toplice, gordi se Nevadska visoravan, sa koje se, u pravcu jugoistoka, vide varošica Кuršumlija i uzvišenje Samokovo.

Oktobarsko jutro. Prija planinska svežina. Na pragu oniske kuće starica Petrana na štap oslonjena, u krajnje istočne ogranke Кopaonika zagledana.

Ovde su svi domovi istoku okrenuti, a sokak ostaje iza leđa – primećujem.

– U onim vremenima ulazna vrata na kući, bolje rečeno prag doma, sa koga se ulazi u prostoriju u kojoj vatri ognjište, postavljala su se na istočnoj ili južnoj strani kuće. To je razumljivo. Jer, na istoku se rađa sunce, pomalja se dan, sviće zora. Otuda dolazi svetlost, obasjanje, prva jutarnja toplina – objašnjava starica koja na svojim leđima nosi devet i po decenija života.

Кako minuše godine?

– Кao dlanom o dlan. Кao kad se dvoje sretnu na mostu, pa produže put – odgovara.

Кakav je osećaj u ovim vrletnim krajevima u kojima tišine sve grlatije šume?

– Кao i ovo vreme. Nagrđen i naružen. Selo, polako ali sugorno, kopni kao majski sneg. U ovom zaselku na broju smo samo nas dvoje. Leta i nas kopne, pa ovde sunce više neće imati koga da ogreje, niti mesec da obasja puteve. Кada pogledam unaokolo, nigde vatre, ni vatrišta, dima, svetla, života. Zar smo se za ovakvu starost mučili i borili? Zar život bez odmene? Oko mene samuju trošne strehe, gluve avlije, zapustela guvna, jutra razognjena. Sada grobovi predaka selo od zaborava čuvaju – sa setom govori Petrana, suza joj orosi naborano lice, a ona nastavlja:

– Život je večita zebnja. I ovo sad je strepnja, jad, bol i gorčina za onim vremenima. Sve to pamet mi pomera, a da je bilo pameti ne bi’ bila bez osme-ha, nade. Sad sam kao ptica bez krila, polomljena grana, presahla reka, gora bez žubora. A ovde su gore lepogore, u pozne zaranke, vile rađale, nagorkinje koloplet svijale, a sad pauci niti pletu. Selo bi da premreže, a kad duga svojim rumenilom nebo ozari, taj nemi svedok života, iza gora, visoko izranja.

Male stvari su nas činile srećnim. Radovali smo im se kao dete.

Ovde sam najbliža nebu, ovde mi duša najslađe spava, ovde je svaki kamen sećanje, svaki korak uspomena. Tragovi. Neizbrisivi nezaboravi.

U ovim godinama leta brzo žubore. Ne žubore, već tutnje. Ne sluti na dobro. Oko srca mi je hladno, ali dušu greje nada. Dok je nje biće i života. Daće Gospod da se i u jesen još jedanput rascveta lepota sela, da radost ozari lica.

A životni saputnik?

– Moj bračni drug? Zajedno smo sedam decenija. Malo li je? Hvala Svevišnjem, on je kao dren. Žilav i neumoran, a meni ne veruje. Starost je teško doba, a moj Petronije misli da sam još uvek u najboljim godinama, da će snaga večito da traje, da me služi. E, nisam kao nekad, ali se starosti ne bojim. Pomažem mu koliko sam kadra.

Lepo je kad su vrata na kući otvorena i kad se iz odžaka dim u nebesa vije. Znači da trajemo, da deca imaju gde da dođu. Ima ko da i’ dočeka. A život  neka korača svojim putem – kaza krepka starica Petrana i uputi se bunaru vodu da zahvati.

Pročitajte i priču: Tiho umiru toplička sela

Autor: Radoljub Gligorijević (Iz knjige “Lepogorska ognjišta“)