Povratak

0

I kada dođe dan povratka, ne plaši se onoga što te tamo čeka, kreni hrabro.

Ne žali za onim što ostavljaš, jer obala na koju se iskrca davno, i nije tvoja.

Surovi su talasi morski, bure nemilosrdne, oštre su kamene hridi.

Zato sa sobom ponesi nevidljiv prtljag, lak poput oblaka, parče neba ponesi.

U džepove krišom strpaj malo crnice, koji kamenčić pokraj pružnih pragova, i hrastovu grančicu.

Ponesi terasu sa kamenim stubovima, oko kojih se uplela vinova loza.

Drveni čamov sto, mušemu po kojoj se prostrle crvene ruže i rakiju šljivovicu, od šljiva lanjskih koje si sopstvenom rukom skupljao lani.

Slatko od dunja, sa dosta oraha i stručak hajdučke trave.

Ponesi i miris vrelog mirisnog belog hleba i sira, od nekuvanog mleka, koji se topi u lepinji, i curi niz bradu.

Кada te počnu šibati sećanja, i kada dođe vreme povratka, sve ponesi, i izvore ledene, barem jednu kap na kraju usne.

I neka te sve seća, dok ne dođe vreme povratka. Ponesi i mačka koji ti prede oko golih nogu.

I raskrsnicu na povratku spakuj u levi džep, da ti bude putokaz.

A kada sećanja počnu da se osipaju i bledele poput starog herbarijuma, skrajnutog u kut mračnog podruma, ili zamućene od godina svesti, neko novo sećanje paraće ti grudi.

Ponovo ćeš nevidljive kofere svoje duše puniti nebom, zemljom, vodom i vatrom, u šta ćeš se jednoga dana i pretvoriti.

Pretvorićeš se u puko sećanje, zamuklo i rasuto.

Postaćeš samo uspomena!

(Autor: Vesna Paunović Đukić)

VPŠ BLace