Ispovest jedinog preživelog u bombardovanju skloništa u kuršumlijskoj kasarni

0

Kapetan prve klase, Svetozar Kovačević (62) iz Prokuplja, jedini je 1999. godine preživeo bombardovanje od strane NATO-a u tadašnjoj komandi, odnosno podzemnom skloništu Treće Armije Vojske Jugoslavije u kuršumlijskoj kasarni. Tada, tog 24. marta pre jedanaest godina, tri “tomahavk” projektila probili su armiranu ploču u dubini od šest metara i usmrtili 11 oficira.
– Tog, 24. marta pre jedanaest godina sedeli smo u kancelarijama podzemnog skloništa u kuršumlijskoj kasarni, razgovarali opušteno, šalili se, ne sluteći šta će se dogodiditi. Oko 20 časova začuo se udar od koga se prostorija zatresla. Stigli smo samo da se pogledama. Već u sledećem trenutku usledila je strašna eksplozija i ja sam poleteo uvis. Kao da sam leteo u nekom bezvazdušnom prostoru. Pre nego što sam pao u nesvest, pomislio sam šta li je sa sinom koji je u Beogradu. I nakon toga, zapitao sam se: “Da li je ovo moj kraj”? – kaže Kovačević.

U prostoriji podzemnog skloništa u kasarni “Toplički ustanak” u tom trenutku nalazila su se 11 oficira. Tri krstareće rakete pogodile su pistu ispod koje se nalazililo sklonište. Rakete su probile šest metara armiranog betona. U skloništu su svi bili mrtvi osim kapetana Kovačevića koga je od saline eksplozije detonacija izbacila izvan skloništa.
– Osvestio sam se ponovo u kuršumlijskoj bolnici odakle su me transportovali u Vojnu bolnicu u Nišu. Bio sam prvi ranjenik koji je u njoj smešten. Kažu da sam bio sav crn, gotovo ugljenisan. Čak me ni rođeni stric nije prepoznao kada je došao da me obiđe – kaže Svotozar koji je u Vojnoj bolnicici u Nišu ostao narednih mesec dana.
Lice, ruke, noge, praktično čitavo telo Kovačevića je bilo izgorelo. Iz glave i ruke virili su geleri. Neki od njih ostali su i danas. Nakon više operacija, Kovačević se opravio.
– Trebao bi da budem srećan jer sam jedini preživeo. Međutim, i danas žalim za drugovima koji su tada poginuli. Sanjam ih. Kao i tu strašnu eksploziju, da letim kroz vazduh. I onda se probudim u znoju. Ostale su psihičke posledice, pa i nakon jedanaest godina od tada moram ponekad da popijem lekove za smirenje – objašnjava naš sagovornik.
I dok zamišljeno stoji nad kraterom u kuršumlijskoj kasarni gde porodice stradalih pale sveće, kaže da je više puta pokušao da uđe u ostake podzemnog skloništa, ali da je uvek zastao na ulazu.
– Odseku mi se noge tada. Oblije me hladan znoj. Jednostavno stanem kao ukopan. Nikada više nisam mogao da uđem u skolonište, a verovatno to nikada neću ni uraditi iako svake godine dolazim da odam poštu mojim stradalim drugovima ovde u kuršumlijskoj kasarni – kaže Kovačević

M.Ivanović

Napiši komentar

Komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj – Top Novosti neće objavljivati. Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Istovremeno, redakcija Top Novosti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Top Novosti već se smatraju stavom čitalaca. Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.
Please enter your comment!
Please enter your name here