Gvozdeni puk-najodlikovanija jedinica srpske vojske

0

Od Bregalničke bitke Drugi pešadijski puk „Knjaz Mihalo“ dobija naziv „GVOZDENI“. Naziv koji je krvlju, zaradio „cvet Toplice“, dajući nesebično svoje živote za slobodu i svoju otadžbinu, braneći ugled i čast svoje države i svoga naroda.

Nakon završetka Drugog balkanskog rata, preživeli pripadnici Drugog pešadijskog puka „Knjaz Mihajlo“, sada već „GVOZDENOG PUKA“, vraćaju se svojim kućama, ali ne zadugo.

  1. juna na Vidovdan, u Sarajevu 1918. srpski student Gavrilo Princip, član organizacije

„Mlada Bosna“ ispaljuje smrtonosne hice na Austrougarskog prestolonaslednika, princa Ferdinada i njegovu ženu Sofiju. Atentat u Sarajevu je moćna Austrougarska carevina iskoristila da optuži Srbiju da stoji iza njegove organizacije i tako otpočne novi, dugo planirani rat.

Icrpljena u Balkanskim ratovima, ekonomski oslabljena, Srbija se ponovo našla u ratnom vihoru, a Drugi pešadijski puk „Knjaz Mihailo“ – „GVOZDENI PUK“, ponovo na bojnome polju.

Zbog svog junaštva i hrabrosti, sada već svima dobro poznati „GVOZDENI PUK“, dobija najteže zadatke, pa tako u bici na Ceru on dobija veoma važan zadatak da štiti ključni položaj prema selu Tekerišu. Sa velikim žrtvama „GVOZDENI PUK“ je uspeo da pređe u kontra napad i sa ostalim srpskim pukovima izbori pobedu na Ceru. Pobeda na Ceru uzima se kao prva pobeda srpske i savezničke vojske u Velikom ratu.

Nakon Cera „Gvozdeni puk“ nastavlja dalje sa svojim ratnim zadacima, pa tako na Drini, dočekuje austrougarski puk „Bana Jelačića“, kojeg je vojnom veštinom, mudrošću i hrabrošću svojih vojnika potukao do kolena, komadant „Gvozdenog puka“ Milivoje Stojanović-Brka. Kakav je komadant i čovek bio Milivoje Stojanović-Brka, govori jedana zanimljiva priča iz Kolubarske bitke, kada je on vidno bolestan ustao iz bolničkog šatora i krenuo na bojno polje kako bi se pridružio svome puku rekavši: „Ja ne mogu da ležim ovde, dok tamo moja deca ginu“. Nažalost u jurišu na Kremenicu sa svojim pukom, hrabri komadant Milivoje Stojanović-Brka gine, kao heroj, otac, rodoljub i komadant na prvoj liniji fronta.

Hrabrost i požrtvovanje komadanta Gvozdenog puka inspirisao je Stanislava Biničkog, inače iz kruševačkog sela Jasika, da napiše svoju čuvenu kompoziciju „Marš na Drinu“, i posveti je upravo Brki. Svi komadanti Gvozdenog puka, bili su veoma hrabri borci i uvek su delili sudbinu svojih vojnika. Kada srpska vojska nije mogla da izdrži velike nalete austrougarske vojske i njenih saveznika. Srpska vrhovna komanda donela je odluku o povlačenju.

Gvozdeni puk ponovo dobija jedan od najtežih zadataka. Njegov zadatak je bio da štiti povlačenje srpske vojske kroz Makedoniju, i tako pod kišom kuršuma i u veoma teškim uslovima on poslednji napušta srpsku teritoriju i sa ostalom srpskom vojskom preživljava Albansku golgotu.

Nakon oporavka na Krfu, pripadnici Gvozdenog puka upućuju se na Solunski front. Odakle 15. septembra 1918., u nezadrživom jurišu sa ostalim srpskim pukovima kreću u oslobođenje majke Srbije, nezadrživim jurišima Moravksa divizija i Gvozdeni puk jurišali su napred, oslobađajući tako gradove pred sobom, kao što su: Niš (oslobođen 12. oktobra 1918. godine), Aleksinc, Ražnj, Paraćin, Svilajnac, do Grocke, gde je prebačen preko Dunava i preko Pančeva krenuo na Bečkerek, današnji Zrenjanin. Posle Bečkereka, puk je 7. novembra 1918. oslobodio Kikindu.

Sredinom decembra 1918. Puk se premešta u Beograd, gde dobija novo zaduženje da štiti dvor i državne institucije. Puk je sve do 5. maja 1920. zadržan u Beogradu kao gardijska jedinica.

Posebno uvažavanje prema Gvozdenom puku imao je kralj Petar I Karađorđević, koji je tražio da se njegov kovčeg prekrije zastavom baš ovog puka. Zastava ovog Puka, koja je cela izrešetana u raznim ljutim bojevima, najodlikovanija je pukovska zastava srpske vojske.

Ovaj puk ne da je imao najodlikovaniju zastavu, već je bio puk sa najviše vojnih odlikovanja nakon Prvog svetskog rata, vojnicima Gvozdenoga puka, pripala je zasluženo jedna četvrtina celokupnog odlikovanja srpske vojske. Sam puk su krasila brojna odlikovanja kao što su: Karađorđeva zvezda sa mačevima II reda, Karađorđeva zvezda sa mačevima III reda, Karađorđeva zvezda sa mačevima IV reda, Orden Belog orla III reda, Zlatna medalja za hrabrost i Francuski ratni krst sa palmom.

Čak 244 oficira, podoficira i vojnika je odlikovano sa najvišim vojnim odlikovanjem, Karađorđevom zvezdom sa mačevima, a čak njih 36 su dvostruki nosioci ovog priznanja.

Njihova hrabrost i dela ušli su u narodnu legendu i ako su dali za državu ono što su imali a to je život, ovi junaci su danas skoro zaboravljeni. Do pre samo godinu dana ovaj slavni srpski puk nije imao nikakvo spomen obeležije. Njega ni danas ne bi bilo da se meštani kuršumlijskog sela Igrište, na obroncima planine Kopaonik, nisu samoorganizovali i pokrenuli inicijativu za podizanje spomenika ovom „Besmrtnom puku“.

I danas 105 godina od kako je Drugi pešadiski puk prvog poziva „Knjaz Mihailo“, krenuo u svoje vojne podvige, on nema svoje obeležije u glavnom gradu države za koju su njegovi borci položili svoje mlade živote. Treba posetiti da su puk činili uglavnom mladići starosti od 21 do 31 godine, a više od polovine tih mladića nije ugledalo svoj kućni prag nakon rata.

Zalud sve zasluge i požrtvovanje naših predaka u ratu, ako ih se stidimo ili zaboravimo u miru. Nema svetle budućnosti bez osvrta i poštovanja prošlosti, ma kakava ona bila. Budućnost Srbije i Toplice je iskana slavom, hrabrošću, požrtvovanjem, slobodarskim duhom… svim onim vrednostima kojima se svet ponosi a mi izgleda stidimo. Mnogi će reći da se od prošlosti ne živi ali kako se odnosimo prema prošlosti takvu ćemo budućnost stvoriti.

Moramo poznavati svoju prošlost kako bi smo stvorili bolju budućnost, jer se ne kaže bez razloga da je istorija učiteljica života (Historia magistra vitae est), a od nas zavisi kakvi smo učenici.

Kraj. Prvi deo priče o Gvozdenom puku možete pročitati OVDE

(Autor: Nikola Dragović, poltikolog) Pogledajte i njegov Blog