Dnevnik jednog ludaka zaludeo Nišlije

0

”On je običan, sitan i nebitan od koga ništa ne zavisi. Razočaran i unesrećen, jednoga dana poveruje da je veliki i važan i stvara svoj svet u kojem uživa. Međutim, pod pritiskom realnosti on iz svog nadrealnog sveta pada u duboku tragediju i završava u duševnoj bolnici. To je priča velike većine nas i ja sam se stalno pitao da li je on stvarno lud ili nije” ovako je svoj lik opisao u jednom od prethodnih intervjua Dušan Matejić, mladi glumac iz Niša, koji je sinoć sa svojom monodramom ”Dnevnik jednog ludaka” oduševio Niš.

Ova predstava je inače master rad Dušana Matejića na Fakultetu dramskih umetnosti, a on je sa uspehom igra u Srbiji i na festivalima već tri godine. U svojoj postavci Dušan Matejić demonstrira vrhunsku glumačku veštinu, a nadahnutom i raznovrsnom glumačkom igrom na najbolji način razotkriva sve slojeve ovog izvanrednog dela ruske književnosti i vešto i suvereno vodi publiku kroz uzbudljivu „pozorišnu avanturu“.

U intervjuu koji je dao za Dobričke vesti  Dušan Matejić je govorio o mnogim zanimljivim stvarima koje dosad niste znali o njemu.

Na samom početku razgovora ovog mladom umetnika smo upitali da li će ovo biti posebno izvođenje s obzirom da je na ”svom terenu”.

– Svakako da je posebno. Posebno je jer će u publici biti moji roditelji, moji dugogodišnji prijatelji, moji bliski poznanici, moje kolege iz Narodnog pozorišta u Nišu, a ja sam sam na sceni i samim tim jedini odgovoran za dobro provedeno ili loše provedeno veče. Nadam se nekoj vrsti intenzivnije razmene, jer su okolnosti lokalne prirode i pojačavaju mnogo toga, tako da očekujem i subjektivne komentare ali i stroge kritike.  – objašnjava nam Dušan.

Dušan Matejić / foto: Nemanja Tonić Press company

S obzirom da Dušana imamo prilike da gledamo u još jednom Gogoljevom delu ”Mrtve duše” u kojem igra sa kolegama iz Niškog pozorišta zanimalo nas je koliko je Gogolj izazov za mlade glumce.

– Gogolj, kao i svi veliki pisci, je ogroman izazov za svakog glumca, pogotovu za mladog glumca. Nije potrebna nikakva posebna inspiracija, naprotiv, možeš da budeš i zbunjen i zatečen pred kvalitetom takvih tekstova, ali Gogolj sam, svaka njegova rečenica glumca bukvalno tera da je dešifruje, da se igra njom, da mašta beskrajno. Lično sam i Čičikovu i Popriščinu prišao kao i svakom drugom liku bilo kog pisca, školski, zanatski, a sama kompleksnost tih likova ti ne dozvoljava da otaljavaš posao, već shvatiš koliko je privilegija da u karijeri odigraš takve uloge, vrlo značajne za lični i glumački razvoj. – kaže Matejić.

Svog Aksentija Ivanova Popriščina opisuje kao malog čoveka koji poželi da bude veliki, a pored toga otkrio nam je šta je to što Popriščina izdvaja od ostalih likova koje je mladi glumac igrao.

Mnogo toga ga izdvaja, a možda najviše ljubav koja vodi do samozaborava. Jer i ja verujem u nju.

Često imamo prilike da čujemo kako je najteži proces kod glumaca spoznaja samog sebe, naš sagovornik svoju samospoznaju opisuje kao jedan dug i naporan period.

– Studiranje glume na FDU odvija se po precizno određenim etapama, u kojima pedagozi koncentrisano i strpljivo otkrivaju sve karakteristike i osobenosti svakog studenta pojedinačno, a onda pažljivo rade na postepenom razvoju njegove privatne ličnosti i scenskog identiteta, emocionalne i psiho-fizičkie zrelosti. Vladimir Jevtović i Srđan Karanović su umeli sa mnom. Hvala im na tome. Moje spoznavanje sebe je bilo naporno, često mučno, umeo sam dugo da budem u sukobu sa sobom, ali je to sve bilo neophodno. Moji klasići i ja smo, takođe, mnogo uticali jedni na druge, i to doživljavama kao nešto najlepše.– i dodaje da se je često suočavao sa strahom da li će moći da opravda ukazano poverenje.
– Strahovi i sumnje su bili stalno pristuni kod mene tokom studiranja, ali vremenom sve dođe na svoje, kad imate pravog profesora koji ume da vas vodi i ljudski i umetnički.” – otkriva nam Dušan.

Dok smo se pripremali za razgovor sa Dušanom u konsultacijama sa njegovom profesorkom Srpskog iz srednje škole, saznali smo da Dušan sem maternjeg jezika nije bio preterani ljubitelj drugih predmeta.

-Nisam voleo nijedan predmet, osim književnosti, to je tačno. U škole, pre svega mislim na osnovne škole, treba da se uvede, pored likovne i muzičke kulture, i dramska kultura, dramska umetnost. To bi mnogima olakšalo put do glume, režije, dramaturgije.

Za vreme srednjoškolskih dana Dušan je pisao poeziju, danas, kako nam otkriva nema toliko vremena za svoju ”prvu ljubav”.

– Pišem, ne toliko aktivno ali pišem. Poezija je moja prva ljubav. Ako sve bude išlo po planu, trebalo bi uskoro da izađe moja druga zbirka poezije, a tome se neizmerno radujem.

Talentovanog Nišliju smo imali prilike da gledamo u Sinđelićima, Vrati se Zone, Komšijama i dr. On za sebe kaže da podjednako voli i film i pozorište, a kao omiljeni žanr navodi psihološki triler , čak nam je i otkrio u kojim bi ulogama voleo da zaigra u budućnosti.

– Volim i jedno i drugo. Zato što mi je uzbudljivo i jedno i drugo. Ima nekoliko uloga koje zaista volim, a želeo bih da odigram Trepljeva, Hamleta, Ričarda trećeg, Pometa, Oresta i još gomilu njih.

Za kraj razgovora zamolili smo ga da nam opiše svoje Nišlije i da im poruči nešto.

– Niš je grad iskrenih i srdačnih ljudi, to su ljudi široke emocije, nisu kalkulanti, vitalni i duhoviti, iskreni često i na svoju štetu. Poručujem svim Nišlijama da budu verni svojim genima, a to znači da ne budu pasivni, već aktivni i da se bore za svoj autentični osmeh. – završava Dušan Matejić.

Izvor: Nemanja Tonić, Dobričke vesti