Život kao maskenbal – drugi deo

1

Onda idu kod novih „igrača“sa istom forom, sada već sigurniji jer su je isprobali… misle da im je samopouzdanje jače. I tako opet… iopet.. lutaju kroz život, sa realno daljim odnosom i suprotnim od puta izgrađivanja samopuzdanja, sadublkim kraterom u svojoj duši, i većom prazninom  u svojoj pustinji . Kukavički se udaljavaju od ljubavi,“hrabro“idu ka patnji.

Ne vide onaj „detalj“ koji jeste život -jednostavnost, skromnost, iskrenost, otvorenost… Gola  duša.

To je ništa  za njih… jer to nema vrednost u ovom čudnom svetu. Ponavljam, ne žele da budu „grbavi“, ranjivi… da budu ljudi. Oni žele da budu „bogovi“, lažni ali „voljeni“, prihvaćeni. Posebno takvi, javni ljudi. Koliko skupo oni plaćaju cenu svoje patnje?

Zašto trošiti snagu na glumu i bežati ceo život od sebe, svoje duše, istine… i usamljeni u starosti, nemati čak ni uspomene vredne, koje ćemo moći ponovo proživeti i osetiti. Zašto svoj život protraćiti na laži i iste šablone vremena u kome smo stvoreni, a ne originalnosti, u istini i priznanju sebi, pa i drugima-ko smo istinski? Zašto ne voleti… prvenstveno sebe? Kako onda videti drugog?

Umeju li svi ljudi da budu ljudi ili su to samo nagonska bića u kostimu čoveka i virtuelni „Avatari“?

Mnogi uplašeni, doživotno nezreli žive u lažnom ubeđenju da su voljeni takvi, a zapravo su „voljeni“ jer manipulišu.. prevashodno lažu sebe. Više puta izgovorena laž postaje „istina““… i tako sebi pravdaju, valjda,s ve i sebe? Tako se valjda sebe ne groze?

Tako im je lakše; da ih „iskreno,s igurno vole“ i da bar tu bez analize budu sakriveno pobednici u zivotu, jer druga strana ne zna da voli „ulogu, kompleks, večiti napor i muku, najjači strah“ . To je zločin koji zakon ne beleži. Tuđe živote držati u zabludi… Ne priznati im da se lažnom bog umole, ili da shvate da ideal ne živi, da su samo utopija i laž njihovih života.

A, šteta je da u zabludama držimo druge i da proćerdamo ljudskost u kukavičluku i iz strahova  „krijemo ljubav„ i želju,kako Meša Selimović kaže, i  „tako je i ubijemo“.

Kraj

(Autor: Marija Aranđelović Rombis)

 

 

1 KOMENTAR

Comments are closed.