Život kao igra straha i hrabrosti

1

Sve je manje najboljih u igri, sve više u publici. I sve mi se manje dopadaju tamo, gde im nije mesto; i gubim poštovanje koje sam imala ili imam, jer ne umeju više ni da navijaju za najbolje na terenu, a kao izbor su već napravili da nisu u igri već u publici.

Svesni ili nesvesni hrabrosti i rizika prvog, najboljeg  koji se pokazuje i  istupa otvoreno i u svoje i u njihovo ime, pitam se, kakav ih to strah steže i kakav je to nedostatak, bar empatije ako hrabroti očigledno nema?

Zar nije po pravilu, kulturno, sistemski podržati nekoga ko ima kartu za bioskop a ne onog ko je nema…?! Vaš duhovni, karakterni favorit ima „ tu kartu“ i punopravo da gleda taj film… gde je vaša dilema?! Gde je empatija i podrška najboljem koji pokušava da vrati stvari na pravi put?!

Postavljam sebi pitanje – postoji  li rešenje za tu nevidljivu frustrirajuću mrežu bačenu na mase najboljih… način da se otkače od udica ribara ljudskih duša?

Nemoguće je da su najbolji toliko upleteni u mrežu, zauzdani,  uskogrudi, samoživi postali, da su od kvaliteta postali pogodan kvalitet, karika koja će da obesi opšte dobro, da su nesvesni svoje nesvesti da doprinose propasti nečega što je jedan od glavnih stubova antičkih filozofija civilizovanih društva?

Ne mogu ih gledati antički kao decu kojoj,  kako kaže Platon, ne možemo zameriti što se plaše mraka, ali ih bas antički gledam, Platonski tragično, kao ljude koji se boje svetlosti.

To odsustvo za opšte dobro, kroz njega i svoje ne razumem. Previše Kanta forsiraju.

Možda im se iz straha javi hrabrost… Možda … i to je opet neka nada da ima nade.

Jer, neće mi biti žao, da ih gledam, dok ih kao crve gazi neko kome su to sami dali za pravo.

Pročitajte i prvi deo kolumne: Da li je život igra i ko pobeđuje?

(Kraj)

(Autor: Marija Aranđelović Rombis)

1 KOMENTAR

  1. Nema vise pravih igraca, niko vise ne napada vece ciljeve, neki veci rang… Vecina gleda da zadrzi dno, na koje se vec i odavno nalaze…!

Comments are closed.