Žeđ se ne gasi solju, žeđ se gasi vodom!

0

Afrika, pustinja, pesak i oaza – divlje i pitomo, surovo nasleđeno! I hrabra želja, i korak napred – ka slobodi …

Žensko selo Umoža (selo u 21. veku, gde važe ženska pravila, matrijarhat).

Zašto se svako ljudsko biće (oba pola) ne potrudi da kaže NE porobljavanju sebe?

Kako Meša Selimović kaže: “Pust život je gori nego ništa, a ljudi se opet drže te pustoši, ne verujući da ima išta drugo. Ništa ne bi izgubili kad bi ostavili to što imaju, a boje se da ništa ne bi dobili, zato ćute i čekaju“

Nekada budemo ceo “paket“, poseban.

Nesigurnost hranimo nečim sto ne želimo, što nam ne prija, pa nas onda to izjeda. Sami dovodimo neprijatelja i pružamo mu  priliku da nas povređuje, ili povredi, ili čak usmrti …

Da, usmrti; dušu, a i telo.

Od boli se i umire (Laza Kostić i primer njegove ljubavi Lenke Dunđerski, na primer).

A šta je smrt tela u odnosu na smrt duše? I koliko puta duša umire za života? Ili …?

Umire li duša samo jednom?

I  … ?

Doprinosimo li mi svesno nekada umiranju duše?

Mnogi ljudi žure, dinamično, euforično, ili statično. Da, upravo tako: mirujući, neprimetno, “kujući“ svoju želju čvrsto u mislima. Žele jako, uplašeni žure, da ne okasne za život o kome su čuli, kome su učeni, o kome slušaju, koji je njihov cilj – utaban; vekovima urezan, kao žig na pojedincu, koji želi da bude prihvaćen u društvu.

I u skoro svim slučajevima, ostvare te svoje želje, naručene sebi, kao svom najvećem neprijatelju, zarad mišljenja drugih, ili straha od samoće, svesno nesvesni, ili nesvesno svesni, dovode dželata svoje sreće, mira.

Zar je teško istrajati u potrazi za svojom srećom?

Zar je lakše sebe unesrećiti kvazi istinom?

Ni Umoža nije rešenje, jer je mešanje muškaraca i žena nužno …

Treba imati stav i istrajati u njemu u cilju postizanja i održavanja osećaja sreće; i biti jak i disciplinovan, poštovati sebe, da ništa manje od toga ne uzimamo i ne dodajemo sebi, jer je “ceh“ skup, a shvatimo da sreće nije ni bilo,već samo magle, a koja nam se učinila kao „oblaci“.

Ne, nikad ne postoji “neko drugi“, kao “glavni krivac“. Nekada smo “glavni krivac“ upravo mi sami. Usled apatije prema sebi samima, nedovoljnog samopouzdanja, nedovoljne vere u sebe, ili lakšeg puta do prividne sreće, “žedni“ ljubavi, svesni “fatamorgane“, predajemo se, uzimamo i pratimo nak pored puta“, koji nam ne treba.

Žeđ se ne gasi solju, ona se gasi vodom, a koja postoji u pustinji, samo je teško naći je.

“Glavni krivci“ smo mi sami, sebi samima tada.

“Lupamo šamare“ sami sebi iz dana u dan. Zašto se ne volimo toliko?

Stege, “tesna koža“ protraćeno vreme, štetne misli, uvrede, koliko još toga?

Propuštamo prave šanse zbog “nesavršenosti“, a zapravo smo, svako od nas, baš “savršeni“ za nekog na kugli zemaljskoj “savršenog“  – baš za nas.

Verujte u sebe!

Pustinja je divna oaza …  Upoznajte sebe, osetite i uvek uživajte u slobodi i ako ste žedni “ne pijte“ so; žeđ se gasi vodom!

(Autor: Marija Aranđelović Rombis)