Uspomene

1

Da mi je da se vratim u topla predvečerja, sa kriškom hleba namazanom pekmezom od šljiva, dok me mama uporno doziva, da počinje crtani film, i da se nakon njega ide u krevet. U vreme kada smo živeli, i to vrlo lepo, bez crnih ,“pametnih“ sprava. One nam u cilju olakšavanja života, suprotno, donose nemir i otuđenost. Ubijaju živi kontak oči u oči, zarad virtualnog sveta na dlanu.

U vreme kada smo vozeći ,,poni,, bicikle sa rukama u vis, spuštali se strmom ulicom, da bi se zaustavili uz prasak, neko u kanal, neko na kolenima, a neko na deblu pokraj puta. Da mi je da se vratim u vreme kada se kukuruz brao krišom, nadomak grada, i željno jeo umazan od gareži u kom se pekao.

U vreme velikih odmora, školskih priredbi, hora i ,,između dve vatre,,, i kada osnovci nisu nosili iz mega marketa litre i litre alkohola, da bi proslavili rođendane. U vreme kada je gradski korzo parirao današnjem ,“crvenom tepihu“ na filmskim premijerama.

Kada su se tanke potpetice, kuckajući poput časovnika, drsko zabadale kaldrmisanom glavnoj ulicom. I kada su devojke plenile prirodnom lepotom, nesavršenom i autentičnom i kada im ideal nikako nisu bile estradne zvezde, estetski dovedene do kloniranog savršenstva.

Markirana garderoba nije bila merilo dobrog ukusa, ličnog stila, već snobizma. Da mi je da se vratim u vreme gramofonskih ploča, ,“kokte,“ i postera velikih i pravih zvezda, na zidovima memljivih podruma, gde su žurke skrivale prve stidljive dodire oko struka, uz sentiš.

Dovoljno za uspomenu, koja se neguje i odpakuje u ovom vremenu kada je svega previše, a ničega dovoljno. Da mi je da se vratim u vreme kada leptirići lepršaju u stomaku, i kada je i slutnja sasvim dovoljna za nesanicu.

Sada je sve nadohvat ruke, a tako daleko i nedovoljno. Svega previše, a premalo da se bude srećan. U vreme kada je sunce bezopasno grejalo, i kada se nije žurilo, a svuda se stizalo. I kada je avgust na lubenice mirisao…

(Autor: Vesna Paunović Đukić)

1 KOMENTAR

Comments are closed.