Rijaliti kao naša “sudbina”

6

Rijaliti nacija ili eksperimentalni „obor“ , tema o kojoj se kod nas osim politike i sporta najviše govori, jesu rijaliti programi. O sramnom sadržaju, nadam se da delimo gađenje, govori se od dna do vrha društvenih staleža. Najnovoji rijaliti najavljivan kao nešto „neviđeno na ovim prostora“ tvrdim da jeste baš tako. Petominutnim gledanjem i slušanjem, dovoljno, zaslužio je visoku ocenu, ali kao nešto neviđeno i nečuveno po svim merilima jednog normalnog ljudskog bića.

U ekperimentalnom „oboru“ zatvoreni rame uz rame široj javnosti poznati i nepoznati, sumnjivog morala, diskutabilnog psihičkog stanja, oblina veštačkog porekla i ko zna još ko. Tu u toru, štali, prljavoj spavaoni, oboru, pijaci, ulici „crvenih fenjera“ zaluta i neka zaboravljena zvezda iz bivše nam velike zemlje, ali se vrlo brzo stopi u gomilu koja sa ekrana širi prostakluk, nemoral, mržnju, blud, neukus…

Rijaliti u povoju od pre jedne decenije, bio je „malo dete“ u odnosu na ovogodišnje preskupe projekte. Koliko para toliko budalaštine, pokazala se tačnom slična krilatica. Postali smo društvo psihološko labilnog stanovništva, pa se pitam da li su luđi oni koji uđu u luksuzni eksperimentalni obor, ili oni koji su u stvari prilepljeni za tv ekrane, pa bodre šljam i talog ljudske gluposti i uzdižu do visina zvezda.

O tim „zvezdama“ se piše, govori, glasa, ugleda. I na kraju novac se sliva u džepove onih koju si pravili najveću buku, razdor, koji su ogovarali, maltretirali, one koji su najmanje radili. Današnja Srbija upravo izgleda onako kako izgledaju rijaliti sadržaji, bilo kog naziva ili na bilo kojoj televiziji, bez razlike.

Crna ili u boji, srećna ili manje srećna, sve je crno da crnje ne može biti. Od lifta, pijace, kancelarije, škole, uz kafu, cigaretu ili uz ručak, na sahranama i svadbama, svuda se komentarišu i prepričavaju rijaliti ,,junaci,,…

Ili je smišljeno vrlo lukavo i mudro, da se skrene pažnja sa nemaštine, nezaposlenosti, dogovora, propalih pregovora, ratova, izbeglica, pretnji, uslovljavanja i još ko zna čega…

Možda smo svi mi u rijalitiju u stvari, i dok nas posmatra „Veliki brat“, izbaciju, ubaciju, kažnjavaju, mi se ponašamo isto, bili u oboru ili vani.

(Autor: Vesna Paunović Đukić)

6 KOMENTARA

  1. Ziva istina. Na zalost, postali smo imuni na takve skaradne stvari, a one su i te kako prisutne. Odvratno!!!




    0



    0
  2. Ako već pišete kolumne, dajte se osloboditi malograđanstva i rasizma. Na osnovu kog istraživanja sprovedenog od strane stručnih ljudi tvrdite da je iko diskutabilnog psihičkog stanja? Jeste li vi psihijatar? Ako jeste, sram vas bilo, jer iznosite podatke koji su deo tajnog odnosa između lekara i pacijenta.
    Drugo, ko vam daje za pravo da ljude koji su se podvrgli bilo kakvoj operaciji provlačite kroz blato jer jesu? Izgled pojedinca je njegova lična i neotuđiva sloboda, a vama se može dopadati ili ne dopadati, kao i sve ono što ste nazvali prostaklukom (subjektivan izraz, nema mu mesta u novinarstvu), bludom (jeste li vi crkveni velikodostojnik?), nemoralom (pre 100 godina bilo je nemoralno da žena ide nepokrivene glave, vidite kako se to začas promeni?). I graniči se sa rasizmom, u smislu posmatranja ljudi kao manje vrednih zbog ličnih karakteristika koje su mogli odabrati ili nisu (kao što je govor i vokabular).
    Izrazite svoj negativni stav samo i isključivo kao svoj negativni stav. Imajte hrabrosti da kažete: Meni se to ne dopada. Ja smatram da to nije dobro. A onda iznesite argumente za svoj negativni stav.
    Ovako sve ovo što ste napisali ima težinu i privući će toliko pažnje koliko i reklamni letak koji vam neko doda na ulici.




    0



    0

Comments are closed.