Ne možemo svi pod tu krušku

4

Dvodnevno putovanje lepim povodom ka prestonici iscrpelo me je toliko, da dugo neću ponovo poželeni da sve ponovim, barem što se samog putovanja i gužve na svakom ćošku, tiče. Tamo ,,gore,, svega je previše. Previše gužve, ljudi nervoznih i užurbanih, previše automobila, semafora, ogromnih staklenih zgrada bez duše, svetlećih stranih reklama, firmiranih butika, previše silikona, previše opuštenih, previše gladnih, previše onih koji će rado skočiti sa Brankovog mosta, previše bogataša, mafijaša, sirotinje puke…

Posmatrala sam kolonu koja mili ka Gazeli u špicu, a taj isti ,,krkljanac,, se otegao satima Zabrinuti šoferi koji kao sumanuti idu iz jedne u drugu traku, da bi stigli do cilja, stavljajući glavu u torbu i tako im prolazi život grabeći ka poslu, ka kući, ka nekom životu koji po njima ima smisla. Sve uz jezive zvuke sirena.

Na nas gledaju sa dozom blage ironije i čuđenja kako možemo ,,dole,, živeti. Pitaju tako u svom svetu satkanog od previše svega, zašto ne dođemo u centar sveta. Većina Srba ima snažnu, opsesivnu želju da živi baš u belom gradu, i to im je životni cilj kome streme. Ima pogodnosti i razloga i za i protiv, ai svakako da se svi ne možemo preseliti u centar svega, mora neko da bude i ,,seljak,,.

Problem je što je svega previše, i što je tuđe, a jednom skromnom čoveku to i nije potrebno da bi bio istinski srećan. Sreća je tamo gde ima svega dovoljno, i gde je tvoje.

Mnogi se neće složiti sa mojim zapažanjem, ne osećam se hendikepiranom što nisam pod tom kruškom, nije važno gde živiš već sa kim i da ne stremiš za masom koja vuče i davi, već da si i pod svojom voćkom srećan i da nađeš mir, pa bila to kruška zvana Beograd, kojoj skoro svaki Srbin besomučno stremi, bio stari orah ili šljiva na dedovini, kojom mnogi menjaju ćumezom da bi bili ,,pod kruškom,, tuđom kruškom koju svojataju, dok rođeni Beograđani vode svoju borbu sa ,,nerođenim,, koji im okupiraju njihov grad, jer su oni od Boga darivani da baš u njemu žive!

Svako ima svoje drvo pod kojim bi treblo da provede život, a ne da se gura da stane pod tu krušku kao da je ona jedina u Srbiji. Volela sam i ja nekada naš glavni grad ali samo na nekoliko dana, da obiđem znamenitosti i rođake koji su zamenili jabuku i šljivu iz svog dvorišta zarad boljeg života za tuđe, čije su krošnje premale da svi pod njom stanemo.

Volela sam onaj stari predratni Beli grad, ali ni tada nisam imala želju da budem deo njega. Svi su u gužvi, nemaju vremena ni za šta a posebno goste iz provincije, odakle su i oni potekli ali su zaboravili u gužvi, tako da se i kafa od njih teško dobije, a svi pozivaju od reda da im se dođe, a kada im se dođe ,,frka im je,,.

Vraćam se ja pod onu staru šljivu, a pod kruškom neka žive ambiciozni pa neka navrate na kraj sveta da vide šta je život i tradicionalno srpsko gostoprimstvo.

P.S. Kafu zaista nisam popila, ali ja ih razumem u gužvi su!Frka im je večito. Čast izuzecima, koji mi neće zameriti, jer dobro znaju o čemu govorim.

(Autor: Vesna Paunović Đukić)

4 KOMENTARA

Comments are closed.