KOLIKO (NI)JE REČ TEŠKA

0

Za Ivu Andrića je reč „ja“ teška reč ( „…u očima onih pred kojima je kazana određuje naše mesto, kobno i nepromenljivo, često daleko ispred onoga što mi o sebi znamo, izvan naše volje i naših snaga …“)

Za mene je svaka reč teška. Zavisno od toga koliko posmatramo široko i mislima širimo prostore, toliko duboko možemo da zaključujemo. U odnosu na osobe koje ne mogu da govore i da tako iskažu sebe, moći kazati misao kroz reč jeste blagodat, lakoća, stalno porađanje sebe … Nismo svesni koliku moć imamo, koliko bogatstvo posedujemo. Uglavnom, “trošimo“ neodgovorno resurse, nesvesni toga.

„Trošimo“ reči na nebitne teme, ljude, dešavanja … ; nanosimo bol teškom „artiljerijom“, „otrovnim“ strelama…

A zašto nas crveno toliko „hrani“ ?

Zašto „glođemo“ teškim rečima, zašto usta sitimo „nasladama“ nečije patnje, boli, tuge?

Jesmo li toliko surovi prema nemoći i slabostima ljudi, ili međusobno, jedni prema drugima?

Jesu li reči toliko teške i toliko lake da nikako ne mogu da ostvare balans, da se druže u istoj ravni vremena?

Jesu li takvi ljudi – ljudi, zaista sa čemernim trenutnim izlivima besa, nemoći i neke duboke boli, a koji kasnije uvide svoje greške i osete potrebu za pokajanjem i izvinjenjem;

Ili: mutanti hominida (prva čovekolika bića), zaostali u duhovnom razvoju, emotivno tupi, kod kojih je odsutno preispitivanje i jedino prisutno neprikosniveno (uvek iz ličnog ugla opravdano) surovo štićenje sujete i ega?

Reči imamo kao vazduh date, da možemo da živimo čak i od jedne reči, ili pak umremo, od jedne reči.

Najčešće, najzastupljenije u odsustvu ljubavi.

Ljudi jednostavno treba da budu ono što su, kakvi jesu; uz korekcije na bolje, uvek. Jer, uvek možemo bolje od sebe da damo, makar reči; da lično napredujemo … a da to nikome ne dokazujemo. Takvi kakvi smo istinski uvek da se proveravamo; i ko ima tu potrebu da dokaže nekome nešto, taman da vidi, da li je zaista „neko“ ili „nešto“; sasvim jednostavno kroz reči.

A naš jezik je barem toliko lep, bogat, raznovrstan … da je prava šteta “menjati zlato bižuterijom“.

Igrajmo se rečima u fer igri, izrazimo sebe , razmenimo mišljenja sa poštovanjem, za početak „vagajmo“ dok ne dostignemo osećaj za balans.

Probajmo, ništa ne košta! Potrebna nam je samo dobra volja.

(Autor: Marija Aranđelović Rombis)